Od davnina Tovariševo je poznato po uzornim poljoprivrednim proizvođačima, koji su svoje proizvode ne mnogo davno, prodavali izvan granica bačkopalanačke opštine. Jedan od takvih proizvođača je i Slavko Panić, koji je ostao na imanju svog oca Nikodina, i na taj način nastavio porodičnu tradiciju bavljenja poljoprivredom.
TOVARIŠEVO: „Ostao sam na očevom imanju koje sam delom uvećao, a koje za današnje prilike i nije veliko. Naime, u ovom trenutku obrađujem zemljišni kompleks od 13 hektara. Gotovo celokupna površina se nalazi u tovariškom, a samo jedan manji deo je u mladenovljanskom ataru“, kaže Slavko Panić.
„Zemljište se kreće od prve pa do četvrte klase. Zahvaljujući agro – tehničkim merama, koje primenjujem i bez kojih se danas ne mogu ostvariti visoki prinosi, uspevam nekako da opstajem na tržištu koje je sve zahtevnije“.
Slavko je danas isključivo ratar. „Naše domaćinstvo ranije se bavilo i povrtarskom proizvodnjom. Naime, proizvodili smo šargarepu, peršun i još neke vrste povrća, ali smo pre pet godina odustali od ove proizvodnje jer je bila nerentabilna. Prodajom povrća, nismo mogli da pokrijemo ni osnovne troškove, semena, obrade, branja… Ulaganje u povrtarsku proizvodnju je veliko u finansijskom smislu, a ovaj posao traži zaista mnogo rada i gotovo idealne vremenske uslove“, naglašava Panić.
„Poslednjih godina nisam značajnije menjao setvenu strukturu. Na mojim parcelama zastupljene su isključivo tri kulture, soja, kukuruz i pšenica. Iz godine u godinu menjam plodorede, kako bi ostvario što bolji prinos. Godina koja je na samom kraju bila je za nas ratare jedna od lošijih. Naime, zbog visokih temperatura i velike suše, koja je vladala tokom letnjih meseci, prinosi soje, kukuruza i većine drugih ratarskih kultura su gotovo prepolovljeni.
U proizvodnji soje prosečan ostvareni prinos iznosio je 10 metričkih centi po katastarskom jutru, pšenice 3,5 tone, a kukuruza 3 tone zrna po katastarskom jutru. Ovo je jedna od najslabijih godina u ratarstvu koje pamtim. Što bi se reklo „desila se ne ponovila se“, naglašava ovaj poljoprivrednik.
U proizvodnji kojom se bavi, Slavko koristi svoju mehanizaciju, bez koje je danas nemoguće započeti bilo kakvu proizvodnju u poljoprivredi.
„Od setve do žetve, sve poslove obavljam gotovo isključivo sam. Naime, zahvaljujući mehanizaciji koju posedujem, dva traktora IMT – 542 i IMT– 560, kao i priključnim mašinama, zatim kombajnima „Sempeter“ i „John Deer“ uspevam na vreme i kvalitetno obaviti sve poslove u mom poljoprivrednom domaćinstvu. U proizvodnji kojom se bavim, dobro sarađujem sa poljoprivrednom zadrugom OZZ „Livade“ iz Tovariševa. Kompletan ovogodišnji rod soje i pšenice predao sam ovoj zadruzi, dok sam kukuruz uskladištio, a šta i kako ću dalje, videću – konstatuje Slavko.
Kao i svaki uzoran poljoprivredni proizvođač, odnosno ratar, i Slavko je ovu godinu završio dubokim oranjem. Poorao je sve površine koje obrađuje, a početkom jeseni zasejao je i pšenicu na jednom hektaru. Na proleće preostele parcele zasejaće sojom i kukuruzom.
Navodnjavanje se ne isplati
„U uslovima sadašnjih cena nafte koja se koristi kao pogonsko sredstvo za navodnjavanje, po mom mišljenju ratarska proizvodnja se ne bi isplatila. Isplatila bi se samo uz subvencionisane cene nafte poljoprivrednicima, od čega bar za sada koliko mi je poznato nema ništa. Mislim, da će se po ovom pitanju morati pod hitno doneti neke mere, jer su izgledi da će i naredne godine biti sušne. Pod uslovom da se te prognoze ostvare, a ne budu donete odgovarajuće protiv mere, onda će ratari, biti u još većim problemima od ovih današnjih, smatra Slavko.
