Ipak postoji! Neverovatna priča o istinskoj ljubavi za ceo život

2098

Znali su da će ih rat razdvojiti, ali su obećali da jedno drugo nikad neće zaboraviti. 


Jovana Zorić

Jovana Zorić (21) iz Bačke Palanke studira psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Praksa i volontiranje odveli su je u Mađarsku, tačnije u Budimpeštu u Dom za stara lica. Jedan od korisnika u domu bio je posebno srećan kad je čuo odakle je Jovana, a onda joj je otkrio i zašto u srcu nosi ovaj kraj.

„Preko Međunarodnog udruženja studenata „Aisec“ došla sam u Budimpeštu da volontiram“, počinje svoju priču Jovana.

„Socijalna radnica upoznavala me je sa korisnicima, a među njima je bio i Tibor B. On je Mađar, ali je dobar deo života proveo u Americi i mnogo je želeo da sa nekim priča na engleskom. Bio je srećan jer sam dobro znala engleski, a kad je čuo da sam iz Bačke Palanke, oduševio se i odlučio da sa mnom podeli svoju predivnu životnu priču“, nastavlja Jovana.

Tibor ima 93 godine. Pre Drugog svetskog rata išao je u pilotsku školu u Novi Sad. Tamo je upoznao svoju Francišku koja je živela u Temerinu. On je tad imao 19, a ona 16 godina. Zaljubili su se snažno jedno u drugo i kratko zabavljali. Ubrzo je počeo rat i Tibor je zbog dužnosti morao da ode.

Ipak, nekoliko godina kasnije Tibor se vratio, ali je i dalje bio na dužnosti pošto je rat još trajao.

Cela ljubavna priča Tibora i Franciške je neverovatna. Takav je bio i njihov ponovni susret. On je došao u Temerin, tražio je, a ona prepoznavši ga, dotrčala mu je u zagrljaj. Njihov emotivni susret i razgovor koji će obeležiti njihove živote odigrao se na mostu koji je posle postao simbol njihove ljubavi.

[wonderplugin_slider id=21]

 

Franciška je Tiboru rekla da dođe kod nje kući da upozna njene roditelje. Rekao joj je da zbog rata mogu da ga pošalju bilo gde i bilo kad, da možda ode i nikad se ne vrati. Njeno zaljubljeno srce nije brinulo zbog toga. Rekla mu je „Idi sad, pa dođi kad budeš mogao“.  Znali su da će ih rat razdvojiti, ali su obećali da jedno drugo nikad neće zaboraviti.

Tako je i bilo. Po povratku u internat, Tibor je dobio premeštaj. Odlučio je da pobegne od rata u Ameriku. Oženio se, dobio decu, i svojoj Franciški, koja se takođe udala, slao je pisma. Jedno vreme su se dopisivali, ali njegova žena to nije dozvoljavala, tako da su njih dvoje prekinuli svaki kontakt.

Kada su njegova deca odrasla i osamostalila se, Tibor se razveo i posle 40 godina života u Americi, došao je u Temerin da pronađe svoju Francišku. Na „njihovom mostu ljubavi“ stajao je on, sa cvećem u ruci i tražio je. Gledao je kuće, sve je bilo drugačije, prošlo je toliko godina. Prolazila su dva mladića i Tibor je odlučio da ih pita za njegovu dragu. Ispričao je svoju priču, ne znajući da priča sa Frančiskinim sinom. „Znamo mi sve o vama, čekala vas je ceo život. I dalje vas čeka“, odgovorio je jedan od mladića.

„Umrla je pre par godina. Tražila je da bude sahranjena sa devojačkim prezimenom i slikom kad je imala 19 godina. Znala je da ćete doći kad tad i uvek je to govorila“.

„Na kraju mi je rekao kako on i dalje svake godine na dan kad je trebao da ode na večeru kod Franciške, dolazi na most na kom ga je poslednji put zagrlila i ostavi cveće. Oduševio me je, i u isto vreme rasplakao, rekla nam je Jovana.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here