Marko Milivojević (34) iz Bačke Palanke bavi se profesionalno fotografisanjem već šest godina i za to vreme, kako je okvirno proračunao, fotografisao je oko 200 venčanja. Nije mislio da će ovo biti njegov poziv, iako je još kao mali voleo da „čačka“ stari porodični fotoaparat, uviđajući još tada da fotografija nije urađena dobro ako fali pola glave ili se ne vide na primer stopala osoba koje poziraju.
Nakon završene srednje elektrotehničke škole, upisao je grafički dizajn na Fakultetu
tehničkih nauka u Novom Sadu. Tokom studija polako otkriva savremene alate za obradu fotografije, raznorazne manipulacije na njoj, montažu i to ga je zaintrigriralo i privuklo fotografiji.
Tokom boravka u Americi, kao student, kupio je sebi prvi kompaktni digitalni fotoaparati onda je potpuno oduševljen počeo da fotografiše oblakodere, ljude na ulici, drugačija lica i navike od onih koje su mu bile poznate.
Prvi profesionalni fotoaparat kupuje nakon diplomiranja od novca koji se „prikupio“ kao
nagrada od porodice i familije za uspešno završene studije. Poneo ga je na letovanje sa devojkom Nevenom (sadašnjom suprugom) i iskoristio da napravi fotke koje su nakon postavljanja na fejsbuk profil naišle na veliko oduševljenje.
– Dok su ljudi na plažu dolazili nonšalantno sa peškirom prebačenimpreko golog ramena, ja sam kao neki ludak vukao ranac sa fotoaparatom i objektivima.
Čekao sam zalazak Sunca, velike talase, tražio zanimljive kadrove kako bih testirao sve svoje i mogućnosti svog prvog profi fotaparata, seća se Marko koji tada još uvek nije znao da će vrlo brzo imati svoj prvi profesionalni „angažman“.
Naime, devojka Nevena ga je pozvala da fotografiše godišnjicu mature njene generacije. To je bila 2011. godina. Među fotografisanima, bila je devojka koja je od tada počela na društvenim mrežama da prati Markov rad i oduševljena onim što je videla, pozvala ga je da fotografiše njeno venčanje. To je bio njegov početak kao fotografa venčanja.
Ne voli da planira i unapred osmišljava lokacije i poze za mladence, iako često nekoliko
meseci unapred ima zakazano fotografisanje. Voli da to teče „samo po sebi“, da bude stvar
trenutka.
„Ne mogu se precizno predvideti svi uslovi na dan fotografisanja, niti se može predvideti emocija mladenaca i koliko će oni u svemu tome biti spontani ili u grču. Volim da to teče, da pravim fotografiju tog momenta na osnovu onoga što vidim i osetim, osim ako mla- denci nisu unapred imali želju gde da budu i kakofotografisani“, kaže Marko i otkriva da najviše voli kad mu daju „odrešene ruke“, jer tada njegova sloboda i kreativnost u stvaranju fotografija najviše dolaze do izražaja.
Uzor mu je bio Džeri Gionis, fotograf venčanja, na čijem je seminaru u Budimpešti i bio. Rado odlazi na seminare za fotografe jer smatra da je edukacija u ovom poslu vrlo važna, tu često otkrije neku novinu koja može u velikoj meri da unapredi i posao i samu fotografiju.
[wonderplugin_slider id=64]
Smatra da fotografija prestavlja i fotografa. Njegove trenutne emocije, razmišljanja, želje.
„Možeš da budeš kreator fotografije i svedok trenutka, ili samo jedno od ta dva. Meni je
uvek zanimljivije kada svedočim nečemu, a pri tome deo sebe unesem u celu priču. Kad nisam samo neko ko drži fotoaparat ili ispunjava zahteve“.
Vrlo je samokritičan i stalno teži da postigne „nešto više“. Ne može da zamisli da za pet
ili deset godina radi u nekoj kompaniji kao grafički dizajner, jer u tome vidi ispunjenje opet nekih zahteva i direktiva. Voli slobodu u radu, a to mu pruža fotografija. Ne razmišlja o tome da neće zauvek biti posla, jer kako kaže, trudi se da radi kvalitetno i samim tim očekuje da taj kvalitet ljudi i dalje prepoznaju.
Nakon prošlogodišnjeg putovanja u Meksiko, gde je fotografisao nešto potpuno drugačije od svega što je do tada beležio objektivom, u aprilu planira put u Indiju i Nepal, i već sada se vrlo raduje putovanju i novim prizorima za oko i dušu. Do sada je imao dve samostalne izložbe koje su bile organizovane u okviru Noći Muzeja i nekoliko zajedničkih.
Fotografija je za njega svedok svega, vremena, osećanja i misli ljudi na njoj, njegovih osećaja, podsetnik na momenat koji je uhvatio objektivom. Kada ne fotografiše mladence, što je retko, trudi se da fotografiše sve ono što je spontano, nenamešteno, neopterećeno fotografisanjem.
