Obrovčani kažu da je Gavra, doduše nezvanično, prvi glas njihovog sela, a zvanično je pobeđivao i na brojnim festivalima etno-muzike. Vele u ovom selu blizu Bačke Palanke da niko ne zna pesme koje zna Gavra. – Ne znam ni ja gde su i kada nastale pesme koje sam nasledio od majke koja je, inače, bila iz Srema – veli Gavra. – Ne znam ni da li su nastale na ovim prostorima ili su donete u seobama. Pesme poput „Lepo ti je rano uraniti“, „Anđelija vodu lila“, „Seli otac i sin večerati“, „Kad sam bio u Novome Sadu“… predstavljaju deo muzičkog blaga koje čuvam u svojevrsnom „zlatnom kovčežiću“. Dolazili su neki ljudi i zapisivali pojedine pesme, a ja ih nisam krio. Valjalo bi, a o tome sve ozbiljnije razmišljam, da pesme snimim na neki nosač zvuka kako bi se sačuvale od zaborava.

Skromno kaže Gavra da je pobeđivao na mnogim smotrama narodnog stvaralaštva, ali nije pevao zbog nagrada. One su pristizale same na Oplencu, u Sivcu, Kuli, Vrbasu… Najdraže mu je, kaže, da zapeva u svom Obrovcu, među prijateljima u svadbama ili na zabijačkama.

– Ne volim festivale, kamere i mikrofone, a prijatelji me smatraju za merakliju. Časkom napravim poselo, a to može biti i u dvorištu, uz šunku, kobasicu, moju domaću rakiju, vino… Oni koji me slušaju kažu da mi ne treba muzička pratnja, vole moj glas, a ja ipak volim da zapevam uz tamburicu, posebno volim gajde, jer je to pravi zvuk – priča Radivojkov.

On poziva producente i muzikologe da nađu načina koji bi garantovao da će narod ostatati autor i vlasnik ovog muzičkog bogatstva.

– Želim da se stare pesme koje mi je u amanet ostavila moja majka ne zaborave. Dobar pevač sam na majku, a ona je divno pevala. Gde god bi otišla na veselje ili slave, molili su je da peva, a ona je pevala i oduševljavala slušaoce. Imala je setni glas malo vibrirajući – seća se Gavra kako mu je majka pevala pred spavanje i opominje današnje majke što im deca zaspu uz kompjuter ili televizor, bez bajke ili uspavanke.