У Гајдобри је на овогодишњим Петровданским свечаностима боравио угледни београдски професор др Јован Делић. Професор Делић, се након откривања спомен бисте угледном југословенском и српском дипломати и писцу Јовану Дучићу, љубазно одазвао на нашу молбу и дао одговоре на неколико питања аутору овог текста.
– За Дучића сам се заинтересовао јер се он пре свега бавио српском књижевношћу двадесетог века. Ово тим пре, што се овај наш великан бавио књижевношћу у компаративном контексту. Дучић је био једна од наших најчвршћих спона са француском књижевношћу. Био је човек бриљанатног језика и бриљантне форме са знањем неколико светских језика, а уз то изванредан стилиста. За њега сам се посебно заинтересовао када сам се упознао сањеговом лириком. Посебно ме је фасциниралањегова строгост према себи, по чему је сличан Андрићу. Када је требало да изда прву књигу две трећине или три четвртине текстова је одбацио. Током издавања своје друге књиге, на неки начин се одрекао оне прве. То може урадити само онај ко поседује велику самокритичност у раду. Он је тематски био занимљив и провокативан, уз стално присуство двеју тема. Једна тема је Бог, а друга смрт. Он је као песник који је умро у Америци где је и сахрањн, помало и скриван. Скривана је његова најбоља лирика – такозвана метафизичка лирика. Управо то ме је накнадно узбуђивало и дало ми повода да се њиме озбиљно бавим. Надам се да ћу једног
дана написати Књигу о Дучићу, која ће имати око 200 страна – нагласио је, професор др Јован Делић.
Осим што је био сјајан писац, Дучић се бавио и дипломатијом?
– Дучић је први наш дипломата, који је након шефа посланства именован за амбасадора. Он је заправо први амбасадор у српској диломатији. Око тридесет година Дучић је боравио у дипломатији. Пре дипломатске активности, он је по специјалним задацима ишао у Италију да се бори против анексије БиХ и тамо је објавио један текст
на италијанском језику. Тај текст је поделио утицајним италијанским људима, како би и на тај начин утицао на јавност. Тешко је доживео крај прве Југославије. Већ тада је вероватно изгубио сваку веру у Југославију. Био је прави Југословен, све дотле док није видео, а видео је јако рано, да се спрема геноцид над Србима. Зато га је болно и доживео. Предлагао је људима да се нешто предузме. Међутим, нико од њих није имао слуха, нису му веровали. Сматрали су га лудаком. Касније се показало да су његове прогнозе биле тачне. Дипломата са таквом визијом, умро је у иностранству, где је чак два пута био сахрањен. Сахрањен је са својом последњом књигом „Лирика“ која је издата 1943. године, а није је видео јер је објавена након његове смрти. Трећи пут је сахрањен на Црквини, брду поред Требиња, почетком трећег Миленијама 2000. године. Та трећа сахрана је била један део из његовог животописа. Током треће сахране доживео је почаст готово целог српства. Његове мошти тада су пренете из Америке до Београда, а потом до Никшића, све до Требиња. Никада није говорио Требиње, већ мило ми Требиње. Покушавао је да од Требиња направи српски Вајмар. Прву озбиљну Књигу о Дучићу, написао је Саво Владисавић, кога је сматрао својим претечом и својим двојником – наглашава др Делић.
Дучић нажалост није иза себе оставио потомке, синове, кћери…
– Тачно. У неком смислу, његова дела су његово духовно потомство. По мени његов прави духовни потомак је Рајко Петров Ного. Овај писац је много учинио за Дучића. Он је путовао у Либертвил, по његове посмртне остатке, заједно са писцем Драгомиром Брајковићем. Светли траг након Дучића је и писац Иван В. Лалић. Заиста имало је смисла бавити се Дучићем, јер је реч о човеку
који има велкики значај у нашој песничкој традицији и песничкој самосвети. Док буде српског језика, нема сумње да ће Дучић нешто значити – констатовао је на крају др Јован Делић.
