Враћајући се кући након обављеног посла угледао је нешто мало, склупчано крај пута. Прво није имао представу о чему је реч, а након пар секунди схватио је да је овој животињи преко потребна његова помоћ. Иштван (65) из Бачке Паланке угледао је малену сову потпуно изнемоглу како дрхти испред једне куће и не оклевајући, одлучио је да јој укаже помоћ.
– У близини су били неки пси луталице, а било ми је жао да тамо буде потпуно сама. Ставио сам је у торбу и донео кући. Прво сам је држао у кутији неколико дана и хранио, а после ми је пријатељ рекао да одем да купим џигерицу, то сам и учинио – прича Иштван за Телеграф.рс.
Сова је код њега провела петнаестак дана, а онда је по савету секао и врх пилећих крила и тако је хранио, све док није добила снагу.
– Имао сам једну празну просторију коју нисам користио, а кад сам видео да почиње полако да лети и добија снагу, било ми је жао да борави у том малом простору. Колега ме је саветовао да је вратим тамо где сам је пронашао, јер ће је мајка примити назад и тако је и било. Већ следећег дана када сам отишао да је проверим, сове није било. Био сам сигуран да је све у реду, да је отишла својим путем – објашњава он.
Међутим, пошто је Иштван потражио савет на Фејсбуку, управо у групи „Друштво за заштиту и проучавање птица Србије“, рекли су му да је најбоље да ступи у контакт са Покрајинским заводом за заштиту природе будући да, како кажу, све сове у Србији су строго заштићене врсте и њихово збрињавање морају да раде надлежне институције.
Иако је сова ојачала, неки корисници групе су му рекли да није смео тек тако да је пусти, с обзиром на то да је била код њега неко време, те да мора да прође стручну процену и да довољно одрасте да би могла да лети и самостално лови плен.
Шта кажу стручњаци?
На који начин треба поступити у поменутом случају и зашто, те да ли је Иштван смео да преузме одговорност, питали смо Драженка Рајковића из Центра за истраживање биодиверзитета који нам је објаснио да је ово нормална појава код младих сова.
Како је рекао за Телеграф.рс, у питању је сова утина (латински Asio otus) која је стара свега три недеље и за коју је нормално да младунчад током процеса одрастања и осамостаљивања крећу да „искачу“ из гнезда током периода истаживања околине. Објаснио нам је како треба поступити у таквим случајевима.
– Најбоље је, уз помоћ мердевина попети на највишу грану у близини места проналаска како би их спасили од грабљиваца попут паса и мачака, саобраћаја и како би родитељи чим падне мрак наставили да их хране. Уколико се потрудимо и осмотримо околину могуће је пронаћи и гнездо у близини, или неког од браће и сестара – рекао је он.
Додаје да младунче никако не треба чувати у кућама или другим сличним местима, осим у једном случају.
– Никако младунце не треба узимати и носити у људске објекте изузев ако су видно повређени или болесни (крварење, преломи итд). Осим што је кажњиво законом, потпуно је неадекватно и неприкладно за младунца сове будући да тешко подносе затвор, климатизоване просторије као и неадекватну исхрану. Притом лако се навикну на човека, па је касније немогуће их “подивљати“ и вратити у природу – објашњава Драженко Рајковић.
– Дакле, приликом проналска видно болесне и повређене сове или било које друге птице потребно је контантирати законског стараоца строго заштићених врста – Завод за заштиту природе Србије у Београду, Нишу односно Покрајински завод за заштиту природе у Новом Саду – закључује он.
Контактирали смо и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије где су нам рекли да је Иштван требало да поступи баш онако како му је саветовано у групи – да се обрати Покрајинском заводу, јер су дивље животиње у власништву Републике Србије и сматрају се националним богатством.
– Грађани су дужни да налаз било које од њих јаве институцијама, Министарству заштите животне средине и заводима за заштиту природе. У том случају институције су дужне да их збрину. У Србији постоје два званична прихватилишта: у београдском и палићком зоо врту. Грађани нису обучени да збрињавају дивље животиње и поред најбоље намере често их погрешним поступцима или усмрте или их онеспособе за враћање у природу. Зато то морају да раде посебно образоване и обучене особе – рекли су из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.
