„Моја судбина је тешка, али ја ћу је носити и то баш онако како ме је Софија томе мудро научила, а мудрост тог детета ме научила да и данас гледам свакога од вас у очи и да будем захвалан што ми пружате емпатију“, рекао је на крају „Утиска недеље“ Слободан Негић, отац једне од настрадалих девојчица у масакру 3. маја у ОШ „Владислав Рибникар“ расплакавши водитељку и госте вечерашње емисије.
Надовезујући се на речи једне мајке која се укључила у емисију рекавши да међу људима нема емпатије, Негић се са тим није сложио, преноси Nova.rs.
„Ја сам данас (на састанку Савета родитеља) у очима људи видео искрен страх за све нас. Када сам био на сахрани своје кћерке, прилазило ми је пуно људи, за многе од њих уопште нисам знао ко су. И видим да тим људима није лако да ми изјаве саучешће, ни мени да га примим, док у једном тренутку нисам почео да гледам у очи те људе и да се свакоме, гледајући у очи захвалим и благо наклоним. Онда су и ти људи почели да се осећају некако прихваћеним, као да се знамо од раније…“, испричао је Негић.
Он је затим објаснио како је њихова настрадала кћерка добила име.
„Моја Софија је добила име тако што смо Миланка и ја хтели да се мало нашалимо. Пошто сам ја магистар философије а њено девојачко презиме Мудроша онда смо јој дали име Софија“, рекао је он, а затим испричао нешто што га је његова кћерка научила.
„Било је ситуација у којима је мама љута што је соба стварно у хаосу и ако бих ја покушао да онда њу заштитим тако што ћу са мамом да расправим ствар, ја бих у ствари само довео до још горег проблема и оставио, окренуо се и отишао да се бавим неким мојим стварима. Софија је увек била једино задовољна када бих је ја саслушао, гледао у очи као одраслу особу и када би видела да смо њена мама и ја пуни љубави, да превазиђемо те разлике и та неслагања. У овом случају могу да кажем то је ‘номен ест омен’ (име је предзнак). Њено име је стварно њена судбина и мудрост тог детета ме научила да и данас гледам свакога од вас у очи и да будем захвалан што ми пружате емпатију. Уопште не мислим да нема емпатије међу људима“, рекао је он дрхтавим гласом и са очима пуним суза.
„Има је пуно, погледајте Игора (Јурића), погледајте госпођу Снежану (Миљевић), погледај се Оља, иду ти сузе. Хвала вам свима, схватите да је понекад једини разлог у човеку да се бори то што има људе око себе и да овде треба да научимо велику лекцију о томе да се ради о нама, људима, о нашим судбинама. Моја судбина је тешка, али ја ћу је носити и то баш онако како ме је Софија томе мудро научила“, рекао је на крају емисије Слободан Негић.
