И док једни лекари и научници ћуте или тврде да се пораст оболевања од рака у Србији не може (вероватно може ако се хоће и сме) директно довести у везу са бомбардовањем Србије од стране НАТО 1999.године, другачије мисли еминентна професорка др Даница Грујичић, један од наших најбољих неурохирурга, начелница Центра за неуроонкологију неуролошке клинике Клиничког центра Србије, редован професор на Медицинском факултету у Београду и председница Комисије за психоактивне супстанце Министарства здравља Владе Републике Србије.
Она говори о директној вези бомбардовања Србије пре скоро 23 године и данашњег енормног раста оболелих од тумора. Говорећи за “Оазу знања”, а пренели су неки дневни листови, др Грујичић је прозвала НАТО. Агресија НАТО на Савезну Републику Југославију почела је 24. марта 1999. године и трајала је до 10. јуна (78 дана). Ваздушни напади почели су у 19:45 сати на војне циљеве, касније су проширени на инфраструктуру, привредне и цивилне циљеве. Страдали су привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, манастири, цркве…
Интервенција НАТО извршена је без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, а због оптужби да српске снаге врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредни повод за агресију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише Споразум у Рамбујеу. Србију је напао цео НАТО савез изузев Исланда и Луксембурга који немају ваздушне снаге и Грчке која у бомбардовању није учествовала из политичких разлога. Ваздушне нападе на СРЈ предводиле су САД и Уједињено Краљевство, као и Немачка, Француска, Шпанија, Италија, Канада, Турска, Белгија, Холандија, Норвешка, Данска и Португал. Мађарска, Пољска и Чешка тада су се тек прикључиле НАТО и још нису биле део војних снага алијансе. Ваздушни простор НАТО уступиле су: Аустрија, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Албанија (ова земља је и копненим путем извршила агресију на СРЈ), Мађарска, Румунија, Бугарска.
Према процени ондашње Владе СР Југославије причињена је материјална штета од око 100 милијарди америчких долара, погинуло је 249 војника, 22 полицајца, око 2.500 цивила, а око 6.000 људи је рањено. Уништен је већи део застарелих ваздухоплова и то највећи део на земљи, погинула су два пилота. НАТО је агресију почео са 30 бродова и подморница и са 1.031 авионом. Признато је да су погинула два војника, 4 повређена, три заробљена, срушена два авиона (Ф-117-а,Ф-16), два хеликоптера, 47 беспилотних летилица, 45 крстарећих ракета, четири велика пројектила, а 100-њак је било оштећено или се срушио.
Постоје имена људи које српска историја не треба да заборави: Генерални секретар НАТО био је Хавијер Солана, Весли Кларк био је командант НАТО у Европи, а Рупер Смит заменик команданта. Слободан Милошевић био је председник СРЈ, Павле Булатовић, министар одбране, генерал Драгољуб Ојданић, начелник Генералштаба Војске СРЈ, генерал Спасоје Смиљанић командант РВ и ПВО ВЈ, генерал Небојша Павковић, командант Треће армије, генерал Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса.
– Забрињавају подаци везани за раст малигних обољења у нашој земљи. Малигне болести у Србији су скоро три пута учесталије него у свету. Код нас се на 100.000 становника региструје 5.500 оболелих од различитих врста карцинома, а у свету 2.000. Само од леукемије смртност се од 2002. године повећала чак за 139 одсто. Број оболелих код нас расте за два одсто, а у свету за 0,6 одсто – рекла је, између осталог, др Грујичић. То је ПОСЛЕДИЦА БОМБАРДОВАЊА НАТО!!!
Чињеница је да је свакодневно све већи број тумора који се јављају 15-20 година после бомбардовања. Поред тога што се јављају у већем броју, тумори су и агресивнији и то је разлог што се по смртности од малигних болести налазимо у самом врху Европе. Само старошћу популације и пушењем овакав раст оболења од канцера не могу се објаснити. Бомбардовањем је начињена огромна штета животној средини. У Србији је 1999. године почињен ЕКОЦИД!!! Штетне материје, не само осиромашени уранијум, бројни продукти постројења хемијске индустрије која су бомбардована отишла су у великим концентрацијама у ваздух, воду, земљиште, ушли су у ланац исхране. Грађани о томе не знају ништа! Понашање НАТО било је недопустиво, пре свега зато што су бомбардовали сва хемијска постројења која су се налазила на мапама хазарда (опасни хемијски отпад) што значи да су били уредно обележени. Намерно су их гађали што је доказ да је њихова намера била геноцидна – загадити животну средину грађана Србије.
Шта је екоцид? Стручњаци кажу да екоцид представља деловање или процес који као резултат има наглу или драматичну промену природне околине на неком подручју што за собом носи и нарушавање еколошке равнотеже у облику наглог изумирања или миграције већег дела флоре и фауне. У ужем смислу речи под екоцидом се подразумевају процеси који су последица људских активности, пре свега кроз катастрофално загађење, неадекватно и неумерено коришћење природних ресурса или њихово намерно уништавање током рата или етничког чишћења.
Као израз први пут почео је да се користи 60-тих година прошлог века у време Вијетнамског рата. Реч је о контраверзној операцији током које су америчке снаге користиле супер отрован агенс оранж и друге дефолијанте како би хемјским средствима “очистиле” џунглу (посушили лишће) и тако одузели природни заклон герилцима Вијетнама. Агенс оранж је комбинација тајних имена за “хербицид оранж” и агенс “LNX”. Током 10 година (од 1961-71) бачено је 20 милиона галона хемикалија по Вијетнаму, Лаосу и деловима Камбоџе. Министарство здравља Вијетнама својевремено је објавило да је деловању отрова било захваћено преко 3.000 насељених места са 4,5 милиона становника. Диоксин је ушао у тло и водене токове и након пола века се повезује са масовним обољевањем становништва од рака и рађања деце са деформитетима.
Израз екоцид користи се у буђењу јавности за проблеме заштите околине, односно критиковање делања корпорација и држава штетних поживотну околину и човека. Дуго времена трају покушаји да екоцид, слично као геноцид, уђе у међународно кривично право као посебна врста злочина против мира, односно злочина против човечности. Ови напори до сада нису дали значајније резултате. Процена штете начињена СР Југославији од стране НАТО није коначно утврђена, али се у зависности ко процењује, односно којој страни нагиње проценитељ, креће до 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота није усаглашен. Према мањим проценама убијено је око 1.300 душа у СРЈ, или 3.500 по већим проценама.
Потписивањем у Куманову Војно-техничког споразума дошло је до повлачења југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана Савет безбености Уједињених нација усвојио је резолуцију 1244 по којој Србија задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са повлачењем војске и полиције у Србију је избегло око 200.000 косовских Срба и других неалбанаца. Након овога и ратова током распада СФР Југославије Србија је постала земља са највећим бројем избеглица у Европи. Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. године у Скупштини Косова једнострано прогласили независност КиМ од Србије што Србија и око пола чланица УН не признају.
ПРОЧИТАЈ: Сви смо кроз прозор гледали у небо и ишчекивали сусрет са бомбама
Ни Бачка Паланка није била поштеђена НАТО бомби. Мост који преко Дунава треба да повезује Бачку Паланку и Илок, односно Србију и Хрватску, три пута је гађан и на нечију (не)срећу није трајно онепособљен већ је поправљен. Међу погинулим војницима и полицајцима снага СР Југославије у агресији су страдали и млади људи из наше општине. Не треба се то заборавити, али не треба ни заборавити ни последњу шансу коју је СРЈ, односно Србија имала да избегне сукоб са НАТО. Главни разлог за бомбардовање је одбијање прихватања Споразума у Рамбујеу, а српска страна, наводно није га прихватила због три разлога.
Први је што је Споразум био ултимативан по Србију, други јер је Албанцима давао после три године “право на народну вољу” када је реч о статусу, а трећи разлог је онај по коме би НАТО био газда на КиМ. Чак и оне америчке дипломате и аналитичари који нису били наклоњени Србији констатовали су да се у Рамбујеу није нудио споразум већ ултиматум и да су САД и желеле да га СРЈ не прихвати како би могли војно да интервенишу. Спорна је била и “народна воља”, јер одредница није била прецизна, па се могла тумачити и као албанска воља, али и као воља становника Србија или Југославије. Очито је да је за Србију у Рамбујеу било касно, јер се дипломатски рат изгубио раније.
Проблем Косова није настао распадом СФРЈ он је тињао од почетка стварања Југославије, за време краљевине, Титове СФРЈ, Милошевићеве СРЈ и Србије. Срби су из јужне покрајине расељавани и досељавани и за време краља и комуниста, фашиста и социјалиста. Доста их је дом нашло у Бачкој Паланци и околним селима много пре 1999. године, а они који су тада дошли воде се као привремено расељени и вероватно ће то још дуго бити. Србија и Срби уморни су од ратова из прошлог века, а ко га волео у кући му био. Време је за миленијум мира и динамичну материјалну обнову, а посебно духовну.
