Рајко Игић српски лекар, научник и писац, рођен у Деспотову након анкете емитоване на порталу БАП ВЕСТИ, на тему забране пушења у затвореном простору, присетио се како је проблем пушења решаван у САД-у и Немачкој.
Недавно анкетирани грађани из Бачке Паланке (Да ли сте за забрану пушења у затвореном простору?) углавном су сагласни да треба забранити пушење у затвореним јавним просторима, али они предлажу да пушачима треба обезбедити просторију за пушење.
Годинама сам, после пензионисања у Новом Саду, радио као научни саветник у највећој државној болници у Америци (Stroger Hospital of Cook County, Chicago) и ево како је тамо решен проблем пушења. Ако неког запосленог локална полиција ухвати да у болници пуши, тог момента се удаљава с посла и одузима му се од месечне плате један дан. Ако исту особу поново ухвате да пуши, удаљава се с посла три дана, а ако је ухвате и трећи пут, губи посао.
На сваком улазу из болницу, на одстојању неколико метара од зграде, налазе се огромне пепељаре. Оне нису наткривене настрешницом. Пушачи који желе да запале, изађу и пуше. Некима не смета киша или зима, чак када је минус 20 степени Целзијуса. Пропис доноси управа болнице, школе и других установа. Ово правило додатно подстиче пушача да остави дуван или е-цигарете. Поред тога, од када се оно спроводи широм земље је много мање пожара у јавним зградама.
Можда би се и ми могли угледати на те мере или на још строжије које су уведене тридесетих година прошлог века у Немачкој. Када су немачки лекари открили да је пушење дувана главни узрок карцинома плућа, Хитлер је наредио да жене, државни службеници и омладина не сму да пуше. Чак су и војници дневно следовали само по пар цигарета.
После Другог светског рата, није се придавао значај тим и другим открићима немачке медицине, јер су сва њихова открића сврстана у експерименте типа др Јожефа Менгелеа, ”анђела смрти”, који је радио стравичне експерименте у Аушвицу и другим логорима. Амерички и енглески лекари су 1960, односно 1962. године, поново открили узрочну везу пушења дувана и рака плућа и других телесних оштећења. Зато су најпре лекари у тим земљама оставили пушење, а код нас се на ту штету нико није освртао. Чак и данас многи, посебно мање едуковане особе, пуше.
Ових дана је лакше оставити дуван јер постоје приправци никотина, супстанце која изазива физичку зависнот код тзв. тешких пушача, а може да користи за постепено одвикавање. Постоје и други лекови који помажу да се олакша апстиненцијална криза, нпр. бупропион, цитизин и варениклин. Зависност на никотин је тежа него она која се развија на морфијум. Тешки пушачи прву цигарету запале већ у року од пола сата након устајања. Лаки пушачи, пуше ретко или повремено. Они поседују само психичку зависност. Међутим, воља је најважнија у одвикавању оба типа пушача од пушења, а њу снажно подстиче поглед средине на пушење. Када средина сматра да пушење спада у примитивно понашање, пушачи лакше добију снагу да дуван оставе. Најбоље је и не почињати пушити.
Проф. др Рајко Игић из Сомбора
Оснивач покрета студената медицине Југославије
пре 40 година, „Дан непушења, 31. јануар“
