Ratno siroče „pokorilo“ Tulon

"U Mladenovu imam veliki broj prijatelja, za razliku od Francuske gde živim 64 godine, a prijatelja imam jako malo"

1024
Foto: Pixabay

Rođen u mnogočlanoj porodici Velemir, u selu Rilić, opština Kupres, Ostoja Velemir (1937.) je od malih nogu osetio svu surovost i tegobe života.


Kao dete, tokom jednog od najvećih bezumlja u dvadesetom veku – Drugom svetskom ratu, ostao je bez oba roditelja, majke Zorke i oca Luke. Kao ratno siroče, 1943. godine odlazi u Sloveniju, gde je ostao do 1946. godine.

Ostojin stric Zarija, koji po završetku rata dobija kolonizaciju u tadašnji Bukin, odnosno Mladenovo, „povlači“ sinovca iz Slovenije u selo koje su uglavnom naselili, kolonisti iz Bosanske Krupe, Glamoča i Kupresa.

Samo godinu dana nakon dolaska u Mladenovo, junak ove priče odlazi u Beograd u jedan od domova za decu bez roditeljskog staranja. Nakon boravka u Beogradu, put ga je dalje odveo u domove koji su se nalazili u Novom Sadu, Zrenjaninu i Novom Miloševu. U ovom banatskom mestu, zajedno sa oko 600 dece, pohađao je i završio osnovnu školu.

Nakon toga, odlazi u Beočin gde upisuje i završava srednju poljoprivrednu školu, smer proizvodnja cementa.

– Tokom školovanja, mnogo sam čitao kako bi što bolje upoznao svet oko sebe. Stalno sam tragao za nečim boljim i višim, pa me je 1955. godine put odveo u Pulu. Nedugo zatim, sa jednim svojim drugom, krenuo sam za Trst. Uspeli smo da pređemo jugoslovensko – italijansku granicu, a kako nismo imali putne isprave, policija nas je nakon ispitivanja vratila u sabirni centar u Udine. Zbog pokušaja ilegalnog prelaska granice, moj drug Dušan Lončo i ja smo osuđeni u Puli, na četiri meseca zatvora.

Ostoja Velemir

– Nakon izdržane kazne uputio sam se kod strica u Mladenovo. Usput sam malo ostao u Beogradu, zatim u Beočinu i na kraju došao kod strica. Želja da napustim zemlju i otisnem se u svet, nije me nikako napuštala. Nakon Mladenova, ponovo sam se obreo u Puli, gde sam nastavio da pravim plan za odlazak izvan zemlje. Sa jednim svojim istomišljenikom, išao sam peške 115 kilometara, od Pule do granice sa Italijom. Noću smo putovali, a danju smo se krili. Ponovo sam se našao na udaru policije, jer nismo uspeli ilegalno da pređemo granicu. Zbog ovog krivičnog dela, osuđen sam na šest meseci zatvora.

– Kaznu sam izdržavao u zatvorima u Zagrebu i Lepoglavi. Tokom izdražanja kazne u Lepoglavi, autobus je nas zatvorenike, vozio na Goli otok na prinudni rad – započeo je svoju životnu priču Ostoja.

Nakon izdržane kazne, Ostoja odlazi kod brata Svetozara u Selce kod Sinja, gde je Svetozar radio kao nastavnik. Nakon toga, obreo se kod prijatelja u Beočinu, a nakon toga još jednom stiže u Mladenovo, kod strica Zarije.

– Opraštajući se od strica, rekao sam mu, da idem u Beočin, a otišao sam da radim u labinski rudnik. Ponovo sam ostvario kontakt sa svojim prijateljem Lončom, i ponovo smo pravili plan kako da pređemo granicu sa Italijom i stignemo do obećene zemlje – Francuske.

– Otisnuli smo se zajedno u novu avanturu. Danju smo spavali, a noću putovali. Za razliku od prethodnog puta, ovaj put smo imali više sreće. Ušli smo u Italiju, pa iz San Rema preko Botićere i Ventaline, stigli do Monte Karla. U ovom gradu, ponovo smo bili na udaru policije. Tražili smo azil, a proveli smo i dvanaest dana u zatvoru.

– Konačno, posle svih peripetija, problema i nevolja, 9. septembra 1957. godine, stigao sam do cilja – Francuske. Našao sam se u Tulonu (franc. Toulon), gde sam prvih nekoliko nedelja, više spavao na ulici, nego u krevetu. Ubrzo po dolasku u ovaj grad, upoznao sam novinare, ali i jednu Ruskinju, koja mi je pomogla da se zaposlim u jednom kamenolomu, u kome sam radio samo nedelju dana.

– Nakon toga, Ruskinja mi je ponudila da radim kao fizički radnik u jednoj firmi, koja je izvodila građevinske radove u bolnici. Prihvatio sam posao i radio ga desetak godina.Tokom rada, stalno sam učio i maštao da jednog dana, postanem gazda i svoj čovek. Verovao sam u to i na kraju, uspeo u tome – nastavio je svoj životopis Ostoja.

Zahvaljujući pre svega velikom radu, stalnom učenju i velikoj želji da permanentno napreduje, Ostoja je osnovao građevinsku firmu,

– Krenuo sam sa kupovinom starih kuća, koje sam potom, renovirao, a zatim prodavao i izdavao. U ovom poslu imao sam veliku pomoć i podršku od mlađeg sina Ivana, koji je građevinski preduzetnik. Tokom godina radeći u domenu građevine, dobro sam ispekao zanat, a stečeno znanje i iskustvo prenosio sam na Ivana.

– Jednom prilikom, kupio sam mlin od 1.600 kvadratnih metara i preuredio ga u stanove. Sin i ja radili smo veoma uspešno, na prodaji i izdavanju renoviranih stanova. Odlaskom u penziju, malo sam se povukao, i posao gotovo u celosti prepustio Ivanu. On je nastavio mojim putem, a u tome ima moju pomoć. Supruga Denise i ja, u braku sklopljenom 1975. godine, osim Ivana imamo još jednog sina Luku, koji je izuzetno priznat i poznat doktor – ginekolog u Francuskoj – napominje Ostoja i dodaje da ima petero unučadi. Luka ima blizanace, Stefana i Gaje, a Ivan troje dece, Tijane, Ambre i Đulijana.

Mada u Mladenovu nije rođen, ali ga za njega vežu uspomene iz detinjstva, Ostoja bar dva puta godišnje boravi u ovom selu. Preuredio je staru kuću u naselju Ribolovo, i u nju kako je rekao, mnogo voli da dođe. U ovom selu ima i veliki broj prijatelja, za razliku od Francuske gde živi 64 godine, a prijatelja ima jako malo.

Nosilac odlikovanja „Četiri vojvode“

Za srpske vojnike koji su se svojevremeno lečili u Tulonu, i koji su sahranjeni u ovom gradu, Ostoja je uspeo da sazna i obavesti naš konzulat. Od 2002. godine, njima se svakog 11. novembra, odaje dužna počast. Za ovo delo, Ostoji je uručeno odlikovanje „Četiri. vojvode“.

Supruga Denise, tajna uspeha

Tokom rada u Francuskoj Ostoja je upoznao Denise (1952.), Francuskinju, italijanskog porekla, sa kojom se oženio 1975. godine. Denise, je kao profesor istorije i geografije, radila u Ministarstvu rada Francuske.

– Moja supruga je, ozmeđu ostalih, pripredila dve knjige, koje su vezane za mene i moj život. Prva nosi naslov „Životno putovanje jednog siročeta“, a druga, „Kako se integrisati, dolaskom iz jednog u drugi svet“. Neobično sam joj zahvalan, za sve što sam postigao u životu. Za sve što sam ostvario u životu, ona ima velike zasluge – konstatovao je Ostoja.

1 KOMENTAR

  1. Ovaj tekst o Ostoji Velemir, najmanje ima istine, istina je sakrivena, o njemu. Istinu zna Simo Velemie, sin Zarije Velemira, rodjen 16. 6.1938. Sat pre ili posle rođenja Ostojinog, isto 16.6.1938.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here