После сваког убиства у породици поставља се исто питање – ко је одговоран и да ли је злочин могао да буде спречен да је добро процењен ризик и да је било боље комуникације међу институцијама.
То што деца нису злостављана, не значи да у неком тренутку неће бити жртве насиља у породици. У то смо се уверили више пута – од убиства детета у Раковици пре неколико година, преко убиства две девојчице у Сомбору, до последњег случаја у Вршцу.
„Док систем не буде разумео да кад год радимо заштиту жена, морамо да узмемо у обзир и децу и да видимо шта су насилници спремни да ураде деци како би казнили жене, ја мислим да ће нам се овакве ствари понављати“, каже Тања Игњатовић из Аутономног женског центра.
Потребно специјализовати се за случајеве насиља
Када насилник крши изречене мере, када се насиље понавља, институције морају да реагују одмах. Од њихове процене зависи и да ли ће дете виђати насилног родитеља и под којим условима.
„Стручна процена органа старатељства за суд је само један од доказа у поступку. У ситуацијама када то захтева и одређена специјалистичка знања која највећи број запослених у центрима за социјални рад нема, суд може одредити вештачење. породица у кризи је усмерена на све системе и мислим да је неправедно одговорност тражити само у једној институцији“, рекла је Весна Текић из Министарства за бригу о породици и демографију.
Тања Игњатовић наводи да морају да се специјализују људи који се баве насиљем, вештаци, психолози, психијатри.
„Вештачења су скандалозна, апсолутно не узимају у обзир насиље када дају мишљење о подобности родитеља. Када год смо писали Републичком заводу за социјалну заштиту или Комори да укажемо на проблематичну употребу или проблематично незнање због чега жене или деца имају последицу да је то био један игнорантски став“, наводи Игњатовићева.
Заједнички пропуст институција
А када се догоди трагедија, враћамо се на питање одговорности и кривице.
„То је као када бисте питали здравственог радника лекара зашто је пацијент преминуо. Дакле, суштина је да се примене све мере које су могуће, а сам исход и оно што виде и медији и шира јавност не мора да буде само ствар рада јавног тужиоца. Када говримо о пропустима, ја верујем у тимски рад, дакле увек је то заједнички пропуст. Група за координацију разматра пријављене случајеве и дужна је да то чини све док постоји ризик“, истакла је Горјана Мирчић Чалуковић из Вишег јавног тужилаштва.
Ни шест година од доношења Закона о спречавању насиља у породици, због пукотина у систему, тамна бројка породичних убистава се не смањује. Само у протеклој деценији око 400 деце остало је без својих мајки.
