Један од професионалних управника стамбених зграда у нашој општини је и Слободан Бабић. Он је за Недељне новине причао о његовом раду и о правима и дужностима станара.
– Као лиценцирани професионални управник у општини Бачка Паланка овим послом успешно се бавим од 2018. године, у неким зградама као изабрани професионални управник, а у неким сам ангажован од стране локалне самоуправе као принудни управник. Дужности професионалног управника су многобројне, стара се о редовном одржавању зграде у смислу техничког одржавања, одржавања хигијене, као и одржавању земљишта које служи за редовну употребу. Управник прима пријаве кварова, пријаве проблема као што су непоштовање кућног реда, буку и све остале проблеме станара који се тичу заједничких делова зграде – прича Бабић.
– У принципу, управник је дужан да буде доступан од 0 до 24 часа сваки дан. Када настане квар или неки други проблем, управник је дужан да у зависности од проблема ангажује мајсторе, дежурне службе или државне установе надлежне за ту врсту проблема (полиција, ватрогасна служба итд.). Даље, управник евидентира врсту проблема, обезбеђује радове на хитним интервенцијама, предлаже скупштини станара висину накнаде за одржавање земљишта и зграде. Код инвестиционог одржавања, (поправка крова, уградња пумпи, замена столарије…) управник је дужан да прикупи најмање три понуде од три различита извођача радова, како би се изабрала најповољнија понуда за посао који треба обавити. Све у свему, професионални управник има велику одговорност, јавља се на позиве станара, решава техничка питања, хигијену, једном речју, комплетно одржавање зграде. За текуће одржавање, које је мањег обима, није потребно сазивати скупштину ради извршења, док је код инвестиционог одржавања, потребна је сагласност већине чланова скупштине – – објашњава Бабић.
– Станови по Закону о становању су посебни делови зграде, те за њихово одржавање одговарају сами станари. Дужни су да не угрожавају друге власнике посебног дела зграде (држање кућних љубимаца, стварање буке итд.). Доста чест пример је цурење воде из купатила у стан испод, а дужност је станара да у духу добрих комшијских односа, тај квар отклони. Поправку свих кварова као и финансијске трошкове који су унутар посебног дела (стана) сноси власник посебног дела. Вертикалне инсталације (водовод, кнализација,грејање…) су заједничке за целу зграду и њихова поправка се финансира из заједничког фонда стамбене заједнице. Сигурносне камере постављене на зграду ради њеног надзора, финансира се из фонда, док за друге које су постављене од стране, нпр. полиције, потребна је дозвола скупштине станара, ако то није захтевано од стране виших органа. То важи и за било који други апарат (предајници за интернет) и то стамбена заједница може и да наплаћује.
Најчешћи проблеми са којима се суочавамо су, на пример, поправка крова, јер понеки станари, који су на приземљу или на нижим спратовима, сматрају да то није њихова брига. Ја сам управник у доста зграда старије изградње и управо су кровови најчешћи проблем, због прокишњавања. Лети се јављају проблеми са падом притиска воде, када морамо ремонтовати пумпе, повећавати притисак, а ту је и загушавање канализационих цеви. Одгушавање кошта и боље је бити дисциплинован и канализацију користити за оно што је предвиђена, него годишње по пет-шест пута финансирати одгушење. Многи људи још немају свест о заједништву, своје чувају, а према заједничким деловима се немарно понашају.
Свака одлука о било каквој промени (у складу са законом) доноси се на скупштини станара, као на пример одлуке о намени заједничких просторија, да ли ће се нека заједничка просторија користити као вешерница, бициклана итд. Грејање се често намеће као тачка дневног реда и оно се може обрачунавати помоћу делитеља. То је апарат који се поставља на радијатор и мери потрошену топлотну енергију. Неки станари то не желе, и остају при плаћању на основу квадратуре стана, што је могуће, али да би се увели делитељи, морају сви станари да пристану на ту врсту обрачуна, без обзира на начин плаћања. Још један услов је да делитеље уведе бар 70% станова. У пракси се показало да је први начин исплативији, мада постоје многи параметри од којих зависи мерење и обрачун топлотне енергије.
Сваки станар је дужан да плаћа заједничке трошкове зграде. Локална самоуправа је донела одлуку о висини накнаде инвестиционог и текућег одржавања, што износи минимално по 250 динара, док је минимални износ за управника 300 динара. Приходи стамбене заједнице су првенствено на бази чланства, а ту су и разне уштеде, изнајмљивања. Важно је увек имати одређену суму у фонду, за непредвиђене, али и друге трошкове. Постоји и могућност дизања кредита за неко веће инвестиционо одржавање. Све финансије иду преко рачуна стамбене заједнице, сваки динар је евидентиран, а управник је дужан да скупштини станара прикаже финансијски извештај прихода и расхода.
На крају бих истакао да Закон о становању обавезује управника на много ствари, али су људи одговорни за свој стан, треба да обрате пажњу и на комшију, да пријаве бројно стање у стану и да се домаћински односе према заједничким деловима стамбене зграде – закључује Бабић.
