СИЛБАШ: Испред Словачке евангелистичке цркве у Силбашу са књигом у руци чека ме Јасмина Котасова-Медвеђова, једна од пет активних свештеница у Словачкој евангеличкој цркви аугзбуршке вероисповести у Србији.
Пошто сам доста каснио, прочитала је, каже ми уз осмех, пола књиге. Показује ми свеже окречену цркву и прича како је прва словачка евангеличка свештеница била је Дарина Банцик. Након ње су многе жене биле рукоположене. Прва жена свештеница пореклом из Србије је Зузана Коларска. Јасмина је завршила Евангелистички Богословски факултет у Братислави као и сви свештеници ове цркве у Србији.
„Фарарка“ (словачки назив за свештеницу) ми нуди да се попнемо на торањ цркве, показује звона и поглед на село са висине. Храм је саграђен 1838. а данашњи изглед добила је 1886. Први свештеник био је Самуел Бабилон. Јасмина предаје и веронауку ученицима евангеличке и католичке вероисповести у Гимназији у Бачком Петровцу.
Са задовољством прихватам Јасминин позив да се придружимо мештанима на такмичењу у прављењу котлића које се одигравало на спортским теренима локалне школе. Ту су и Слободаном Ђурђић, парох Српске православне цркве у селу и Милан Крагуљац, председник Месне заједнице који са родитељима у Силбаш дошао после Олује 1995.
Сви су лепо расположени, било је дивно видети евангеличку свештеницу и православног свештеника како се лепо друже и договарају се да им се деца заједно играју. Милан ми прича да се, иако је доста Словака отишло да ради у Словачку, неколико породица протеклих годину-две вратило јер је околности пандемије и економске кризе, лакше подносе у родном селу…
Слободан Ђурђић, млади православни свештеник у Силбашу љубазно ми показује Цркву Светог Јована Златоустог. Подигнута је у другој половини 18. века, у периоду од 1755. до 1790.
Архитектонским решењем црква у Силбашу стилски се везује за облике Цркве Светог Георгија у Сомбору, која је читаве три деценије била градитељски узор за већину сеоских храмова у околини. Фасаде храма скромно су украшене. У другој половини 18. века постављен је иконостас са барокном резбаријом и иконама непознатих мајстора.
Пењемо се на кор где се налази велики број икона које су годинама биле запуштене а нови свештеник је решио да их пошаље на рестаурацију. Ту је и „небо“ које се носи на литијама у посебним пригодама.
Поред Српске православне цркве и Словачке евангелистичке цркве у Силбашу постоји и Баптистички храм. Када сам пролазио, била је недеља поподне и испред храма је било пуно аутомобила, очигледно је служба била у току…
На источној страни Силбаша, на путу за Нови Сад, постоји као власништво Православне црквене општине – чудотворни извор „Водица“, на којој је 1862. саграђена капела посвећена Преподобној мајци Параскеви. Украшена је разним иконама, а на улазу са западне стране је трем, под којим је “чудотворни бунар”. Верује се да је вода исцелитељска.
Силбаш спада у најстарија насеља Бачке. Szilbach (данашњи Силбаш) помиње се 1263. као сусед земљишта по имену Кеси. Верује се да име Силбаш води порекло од мађарске речи szilva — шљива.
Почетком 18. века Силбаш је имао и свој печат који се неколико пута мењао. Према неким подацима, печати су очувани из 1728. и други од 1775. до 1783. Први је имао раоник и сабљу са натписом »Сиг Паги Силбаш 1714«. На другом је изнад обрнуто положеног раоника међу звездама писало С. С. Трећи печат је употребљаван 1828, имао је неког светитеља у орнату православног епископа са златним ореолом и словима »С. С.«
У центру села налази се прелепа грађевина у којој је некада било забавиште, после дискотека, данас је затворена и аветињски запуштена. На доста кућа видео сам натпис „На продају“ а на једној таблу која подсећа да је ту рођен првоборац Никодим Новаков кога су фашисти убили 1943. Силбаш је познат и по одличним дињама и лубеницама које се продају на штандовима поред главног пута.
Према попису из 2011. у Силбашу живи 2.467 становника од тога око 40% су Срби староседеоци, 40% Словаци, 10% Срби досељени из Хрватске и Босне од 1945. до 1995. а око 10% су Роми и остали (Хрвати, Мађари, Југословени…).
У Силбашу сам уочио фасаде на кућама какве нисам виђао у осталим војвођанским селима. Забати су заравњени или имају форму мексичких пирамида. На неким кућама забат је заравњен при врху и врх је прекривен цреповима, сличан ономе какав смо виђали у селу Колут код Сомбора. Неколико репрезентативнијих кућа у центру има и занимљиве елементе арт декоа и модерне.
Село за уџбенике
Као карактеристично равничарско село, са улицама које се секу под правим углом, план Силбаша се нашао у Уџбенику из географије за Осми разред основне школе 1996. године.
На тај начин су га упознала и деца из целе Србије.
Пре тога, седамдесетих година прошлог века, план се нашао у уџбенику географије за гимназије.
На то да је некада кроз Силбаш пролазила пруга и да је село некад имало Железничку станицу, данас подсећају само трагови. Некадашња зграда станице данас је приватна кућа у чијем дворишту се налази пољопривредно имање. Ту су и две бандере са кругом при врху какве су биле карактеристичне за железничке станице широм Војводине. Поред куће је неколико извађених прагова а преко пута некадашња станичка кафана, данас напуштена и зарасла у коров. Старији мештани које сам питао кажу да је задњи воз овде прошао још средином седамдесетих година 20. века након чега је пруга проглашена нерентабиљном и извађена…
Гробље у Силбашу јединствено је по томе што се са леве стране стазе сахрањују Словаци, евангелици а са десне – Срби, православци. Како протеклих година има доста мешаних бракова и неке „кости су се помешале“ како кажу на крају филма „Нека остане међу нама“.
Силбашани Будимир и Мирослав Попадић, отац и син, написали су и објавили „Силбашки споменар“ у којем су испричали занимљиву историју свог села. У “Силбашком споменару”, својеврсној “шетњи” кроз историју села Попадићи откривају занимљиву прошлост, легенде о настанку имена села, па до данашњих дана. Да је Силбаш у прошлости био напредно место, сведочи и податак да је у њему још 1883. основана Прва Српска задруга за међусобно помагање и штедњу.
Једна од карактеристика силбашког атара били су и засади хмеља, а свуда около села било је и винограда, „на коју год страну и којим год друмом да се крене“ – сведоче у монографији Попадићи.
Мирис парфема у тамбурашком шору
Највећу славу Силбаш је доживео у песми Звонка Богдана „Један стари контрабас“. Скоро да нема весеља нити тамбурашке свирке без ове песме у којој је „један бачки Циган, Црни Стева из Силбаша, узо бегеш под свој ајер, нагланцо га ко фијакер… “.
Некадашња Улица Бранислава Нушића у којој је рођен Стеван Николић, Црни Стева, славни тамбураш данас се зове Шор Црног Стеве, али на кућама и даље стоје старе табле. Данашњи житељи ове улице углавном насељене Ромима слабо се сећају Црног Стеве чији такође славни син Мома Николић, последњи од „Осам тамбураша с Петроварадина“ недавно преминуо у Канади.
Споменик Црном Стеви, тамбурашу који је прославио Силбаш на жалост, није постављен ни на Петроварадинској тврђави ни у његовом родном селу него испред Винарије Звонко Богдан где га је 2018. заједно са Јаникиним и статуама осталих „Осам тамбураша с Петроварадина“ открио Звонко Богдан.
У Силбаш је 2007. Мома Николић, тамбураш и син чувеног Црног Стеве, донео престижну америчку музичку награду коју му је доделила, ни мање ни више, америчка држава Невада. Како је писала тада за „Блиц“ Ана Лалић, Николићу је 13. октобра 2007. у хотелу „Силвер“ у Рину додељена награда „Хол оф фејм“, чиме је тамбура, захваљујући рукама овог маестра, ушла у америчку кућу славних и „шепури“ се поред великана светске музике.
„Овде су, у једном шору, живели сви тамбураши. Из поређаних черги предвече су излазила господа Цигани, у црним оделима и белим кошуљама, штуцованих бркова који су се огледали у изгланцаним, лакованим ципелама. Док су пролазили сокаком до кафана где су свирали, за њима је још дуго остајао мирис парфема“, присећао се тада Николић Силбаша из старих времена.
Силбаш може да се похвали да има две цркве и две славе. Српску, православну и словачку, евангелистичку. Из порте православне се види евангелистичка и обрнуто.
Међу сложним житељима Силбаша, и данас се, кажу аутори монографије, задржао леп обичај да други дан силбашке православне славе Светог Јована Златоустог и словачког Кирбаја, Божића, једног и другог, домаћице на тацне послажу комаде славских и кирбајских ђаконија, резанаца с маком и чесница, па их из поштовања носе комшијама. Одувек се славило и туговало заједно, данима, годинама, деценијама и вековима.
Имао је Силбаш и Занатско удружење, а како и не би, кад су постојале ћурчије, лицидери и воскари, бирташи и свирци, ковачи, опанчари, кројачи, алваyије, поткивачи, бербери, опанчари, месари, колари… а године 1925. када је основано, имало је 138 чланова – наводе аутори монографије. „Наравно, био је и сладолеyија, а овом посластицом сладили су се и велики и мали, и они који имају новца, и они који га немају. Они који немају новца, имали су у гувну коју кокошку, па су за јаје од тих кокошака, добијали сладолед – три кашике за једно јаје!“
Шта сам још видео и чуо у Силбашу? Видео сам велику зграду Ватрогасног дома са двојезичним натписом (српски и словачки) и чуо како су овдашњи ватрогасци недавно били у Словенији где су помагали тамошњим колегама у гашење катастрофалних шумских пожара, највећих у историји те земље. Обишао сам и мало вештачко језеро и видео људе који уживају у пецању и пикнику. На улазу у село из правца Бачког Петровца са леве стране налази се некадашња „боктерница“, железничка кућа за скретничара која није у функцији још од средине седамдесетих када је задњи воз овде прошао…
