ГАЈДОБРА – Месна заједница Гајдобра у суботу, 23. априла у 12:00 часова на платоу испред Дома културе организовала је комеморативни скуп и обележавање 24 године од погибије јунака са Кошара из Гајдобре, Александра Кисина.
Скупу су и ове године присуствовали представници Војске Србије и Републике Српске, као и представници удружења погинулих на Кошарама и преживелих сабораца Александра Кисина.
Посвећено Александру Кисину, добровољцу.
„Не плачи, матера, овај пут ти нећу доћи“
Александар Кисин се са својих двадесет седам година добро држао и трчао је равноправно са младићима млађим од њега седам, осам година. Он је био један од бораца с Кошара који су на тежи начин научили шта значи рат. Рођен је и одрастао у Бугојну, градићу у централној Босни, у ком су до рата живели припадници сва три народа, а распад Југославије затекао га је у Бања Луци где је уписао студије.
Међутим, није му се дало и да их заврши. Право из амфитеатра отишао је на фронт да брани тек створену Републику Српску, и на линијама је остао до потписивања Дејтонског споразума. Истог оног који је псовао и годинама касније јер му је ван граница његове вољене Српске оставио родно Бугојно. Са породицом је одлучио да заувек оде и побегне од прошлости, те започне нови живот у Војводини.
Четири године касније, када се запуцало на Космету, прошлост му је закуцала на врата. Мајки је само на растанку рекао „Не плачи, матера. Опет нам на српство кидишу, а моја је дужност да светосавље и Српство увек браним“. Нису помагале ни сузе мајке, ни убеђења да је он своје борбе завршио оног дана када је Бугојно предато другима. Био је срећан и када је видео да ће као добровољац бити распоређен у 549. Моторизовану Бригаду, те послат на Кошаре. Тамо се упознао са момцима из 72. Специјалне који су као добровољци ратова у Босни и Крајини па су као искусни борци имали много заједничких тема и догодовштина са ратишта.
Када их је видео како се нешто раније тог дана провлаче између њих и одлазе према Албанији, пожелео је да устане и крене за њима. Спречили су га само урођена дисциплина и свест о поштовању наређења. Међутим, када је чуо да су ти момци у невољи, ништа га није могло зауставити да не полети према њима и да својим грудима, ако треба, раскрчи пут до њих.
Трчао је узбрдо, пуцао, охрабривао друге. Схватио је да су већ направили рупу у линији терориста и устремио се на пукотину. Када се ослонио ногом на један камен и кренуо да прекорачи на другу страну, нешто га је зауставило. Као да га невидљива рука не само држи, већ и тера да клекне. То је и учинио. Видео је како поред њега пролазе други војници и одлазе према месту где су извиђачи упали у заседу.
Чекајте мене -, хтео је да викне, али гласа није било. Лево и десно, али мало даље, још увек су се водиле борбе. Снажно тело се и даље трудило да устане, да крене напред, да не прихвати неминовно, али залуд. Мишићи више нису слушали. Погледао је према небу и као да је видео родно Бугојно и своју кућу, а пред њом стару мајку која га је чекала.
Е, Бугојно, Бугојно… – Затим је испружио руку према лицу мајке – Не плачи, матера, и не чекај ме више јер овај пут ти нећу доћи. – Сручио се на земљу. Поживео је довољно дуго да зачује повик неког од сабораца:
– Људи, погину нам Аца!!!
Одломак из књиге „Зов карауле“ аутора Ненада Милкића
Прошле године смо имали прилику да забележимо парастос и одавање почасти овом јунаку, а и да разговарамо са Александровим саборцем.
„Када је одлазио на Кошаре, знао је да се жив неће вратити“ (ВИДЕО)
