Bačko Podunavlje na koridoru evropskog eko-turizma

Bačko Podunavlje prostire se na teritorijama Grada Sombora i još četiri opštine: Apatina, Odžaka, Bača i Bačke Palanke

256

Inicijativa iz 90-ih godina 20. veka da se doline velikih centralnoevropskih reka – Mure, Drave i Dunava na neki način zaštite dobila je zeleno svetlo tek nedavno, tačnije 15. septembra 2021. u Abudži (Nigerija), kada je Međunarodni koordinacioni savet Uneskovog programa „Čovek i biosfera” proglasio ovo područje rezervatom biosfere.


S jedne strane nije uobičajeno da slični poduhvati toliko čekaju na realizaciju, ali treba imati na umu njegovu jedinstvenost, budući da predstavlja zajedničku strategiju čak pet država: Austrije, Hrvatske, Mađarske, Slovenije i Srbije, što je presedan u čitavom svetu. Jedna teritorija sa zajedničkom budućnošću, satkana od brojnih malih lokalnih zajednica, rezervata, parkova prirode i nacionalnih parkova, biće, osim za turizam, plodno tlo za učenje i razmenu iskustava, napominje prof. Vladimir Stojanović, šef Katedre za geoekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta i spoljni saradnik Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.

U pogledu Srbije, u njegov sastav ušlo je Bačko Podunavlje sa teritorijama Grada Sombora i još četiri opštine: Apatina, Odžaka, Bača i Bačke Palanke, koje je dobilo status rezervata biosfere 2017. godine. U popunjavanju aplikacionog formulara 2012, kojem je prethodilo istraživanje o stanju životne sredine, resursima, potencijalima i aktuelnim delatnostima, kao i ovog puta učestvovao je prof. Stojanović. Rezervati biosfere nisu zaštićeno područje u klasičnom smislu te reči, pojasnio je za „Dnevnik”.

Rezervat biosfere ima tri zone: centralnu, s područjima prvenstveno namenjenim zaštiti biodiverziteta i prirode, oko koje se nalazi sledeća, gde su dozvoljene aktivnosti poput ekoloških edukacija, rekreacije i eko-turizma, dok se u trećoj, spoljašnjoj, potencira razvoj zajednica putem privrednih aktivnosti koje su održivog karaktera

– Oni su jedna vrsta međunarodnog statusa, aktuelna od 70-ih godina, sa zadatkom da poveže dva interesa koja su oduvek bila u nekom konfliktu: zaštitu prirode i korišćenje resursa od strane ljudi na nekom području. Zbog toga imaju tri zone: centralnu, s područjima prvenstveno namenjenim zaštiti biodiverziteta i prirode, oko koje se nalazi sledeća, gde su dozvoljene aktivnosti poput ekoloških edukacija, rekreacije i eko-turizma, dok se u trećoj, spoljašnjoj, potencira razvoj zajednica putem privrednih aktivnosti koje su, kako to danas kažemo, održivog karaktera – dodaje sagovornik.

Prema njegovim rečima, pojas duž velikih evropskih reka je u prošlosti, bez intervencija čoveka, u potpunosti bio plavan.

– Veliki problem u svim državama jeste izgradnja nasipa, gde se od prirodno plavljenog pojasa oduzima teritorija kako bi se zaštitila naseljena mesta i oranične površine. Međutim, time se urušava njegova autentičnost – kaže, upoređujući dve velike celine našeg rezervata biosfere: Monoštorski i Apatinski rit, a dajući prednost drugom, gde su nasipi podizani nešto dalje od obale. – Oaze plavnih područja treba čuvati jer skrivaju redak biljni svet: tzv. vlažne livade, ritske šume, crne i bele topole, autohtone za ovaj deo sveta.

Tome možemo dodati i bogatu a ugroženu faunu: šišmiše, vidre, orlove belorepane, crne rode, patke njorke, divlje mačke, najveću populaciju jelena u Srbiji i stanište leptira sa ukupno 156 vrsta.

Kako sve bolje zvuči kad ima prizvuk inostranog, tako se često može čuti da se potes Mure, Drave i Dunava naziva evropski Amazon.

– Mada se ove dve oblasti mogu uporediti po ugroženosti, Amazon je jedan jedini u svetu, a povlačenje paralele s njim stvar dobrog marketinga i pozicioniranja na međunarodnom tržištu u budućnosti. Područje Amazona je globalno poznata destinacija eko-turizma u svetu i bilo bi realno očekivati da to bude reper u turističkoj ponudi – kaže Stojanović.

– Novoproglašeni rezervat biosfere pružio bi posetiocima doživljaj izvorne prirode, posmatranje divljih vrsta, te učenje o staništima retkih biljnih vrsta. I najzad, turistima bi bilo omogućeno da budu važni akteri u zaštiti prirode kroz volonterske kampove. To su programi koji su bili popularni upravo u Centralnoj i Južnoj Americi od 90-ih godina. Druga kompatibilna stvar jeste razvoj kulturnog turizma, koji bi posebno bio posvećen zajednicama lokalnog stanovništva, njihovim običajima, narodnom graditeljstvu, malim etnografskim postavkama, vrlo interesantnim duž celog tog koridora. Razvojem takvog turizma daje se podrška lokalnim zajednicama ne samo u ekonomskom već i u sociološkom smislu. Njihovi osobeni običaji u turistima dobijaju kritičnu publiku, koja je neophodna da bi jedna kulturna baština bila vidljiva.

Veoma je važno da se u tim lokalnim sredinama, ali i na nivou Pokrajine, pa i Republike, dobro razume šta je to rezervat biosfere i da lokalne samouprave ulože energiju da on na kraju i zaživi, dodaje Stojanović.

– Nije dovoljno samo ga proglasiti, nego nizom pozitivnih primera, prezentacijama, edukacijama o zaštiti prirode, razvojem organske poljoprivrede itd., demonstrirati i drugima u svetu kako treba upravljati područjima ove vrste – zaključuje.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here