Сећам се да је шездесетих година сваки власник био обавезан да вакцинише пса плус да уплати одређен износ као порез. Порез је нешто што многе европске земље имају, без обзира на то о којој је раси и величини пса реч.
Од јануара, када су на Космају пси насмрт изуједали Владана Радосављевића, не прође ни месец да се не догоди бар неки инцидент. За те нападе нису криви пси него људи, они који би требало да брину о њима. А како неки власници воде рачуна показује пример од пре само неколико дан када су у Суботици два белгијска овчара изуједала неколико деце. Власник је пронађен и против њега је поднета кривична пријава за изазивање опште опасности. Најгоре је што ово није први пут да је он опоменут.
Шта се дешава на улицама градова, откуда толико паса без контроле, питања су којима се бавимо недељама. Покушавамо да заинтересујемо надлежне институције да реагују и да учине нешто да се прописи промене. Адреса на којој смо тражили одговор зашто се ово дешава и шта може да се уради је и Кинолошки савез Србије.
– За сваки инцидент у коме учествује пас крив је власник. Ако је већ решио да узме пса из љубави за себе или дете он мора да брине о њему. Нисам сигуран да у Србији има око два милиона паса, чини ми се да је то превише. Нама је прошле године, рецимо, пријављено око 40.000 штенади. Највише паса било је за време короне, али ове године не очекујем да ћемо имати ни 30.000 штенаца – каже др Махмуд ал Дагистани, генерални секретар Кинолошког савеза Србије, за „Политику”.
У последње две године интензивно се говори о нападима, каже, као да су пси једине животиње које нападају.
– Годишње имамо око 120 изложби, где буде од 200 до 1.200 љубимаца, али никада се није догодило да пас уједе неког. Ми смо за власничке псе донели правилник да свака јединка мора да прође испит социјализације који прате наше судије. После тог испита у трајању од петнаестак дана више немате проблема са њима. Пролазе га пси од шест месеци до годину дана – истиче Дагистани.
Највећи проблем је, када се нешто деси, а највише се дешава на улици, што се све пребацује на расне псе. А они нису, напомиње, највећи „кривци”. Јер велики број луталица није стерилисан, нити је примио вакцину, нити је микрочипован.
– Када надлежне екипе ухвате луталице стерилишу их или кастрирају и врате их на улицу. Али нису све луталице стерилисане. Оне се размножавају и утичу на бројност. Зато сматрам да је једино решење отворити азиле и ту их збринути као што се то ради у другим земљама. Већих проблема са луталицама не видим у Београду, али га у мањим местима има. Пси у чопорима нису нормална појава. Мени је жао тих паса, али би обавеза оних који их хватају била да их склоне у азил, хране их и брину о њима. Јер, пси луталице углавном нападају због недостатка хране – рекао је он.
У Кинолошком савезу Србије постоји попис заштићених имена одгајивачница. Власник у том попису наводи само личне податке, као у регистру за сваку фирму. То значи да онај ко овако штити име одгајивачнице нема обавезу да наводи своје занимање, оно чиме се бави нити, примера ради, да ли има криминални досије.
– Ми само вршимо услугу и захтев одгајивача прослеђујемо Међународној кинолошкој федерацији у Белгији. А они одобравају или не одобравају регистрацију. Колико тачно имамо заштићених имена одгајивачница уписаних у регистар не знам, јер се то уписује од седамдесетих година прошлог века. То се стално мења. Одгајивач који се заиста бави тим послом мора да прође испит за одговорног одгајивача на Ветеринарском факултету, где се одржавају предавања о добробити животиња, да региструје одгајивачницу у АПР-у и у Управи за ветерину. Када то заврши добија сертификат. Такве одгајивачнице плаћају порез и уведене су у систем – рекао је Дагистани.
Између броја пописаних заштићених имена одгајивачница у Кинолошком савезу Србије и уписаних одгајивачница у Управи ветерине очигледно је огроман раскорак. Према неким незваничним подацима у Управи ветерине убележено је тек њих двадесетак. Тачан број уписаних одгајивачница у Управи ветерине нисмо добили, иако смо питања послали пре десетак дана.
Изгледа да је у овој области пресудан новац. Јер, за регистрацију мора да се издвоји већа сума новца што многе одбија од тога.
– Сећам се да су шездесетих година постојали пунктови за вакцинацију паса. Сваки власник био је обавезан да вакцинише пса плус да уплати одређен износ као порез. Ако треба да се плати порез за пса, ја сам за то. Нека буде 1.000, 2.000, 3.000 динара. Помножите то са бројем власника, па нека их је 400.000 – видите колика је то сума новца. Порез је нешто што многе европске земље имају, без обзира на то о којој је раси и величини пса реч – истиче он.
На опаску да би порез могао да доведе до тога да велики број власника паса, због додатног намета, избаци љубимце на улице, Дагистани каже да би се то лако могло решити.
– Пси су чиповани, знало би се ко је власник. Он би морао да плати казну, а од свог тог новца могли би да се финансирају азили за псе. Требало би појачати рад комуналних служби који би контролисали власнике паса који своје љубимце слободно шетају. У САД постоји нешто као полиција која контролише услове у којима живе животиње, али то много кошта и нисам сигуран да то може код нас да се финансира. Интересује ме зашто комунални полицајци не кажњавају власнике који без заштитне корпе и повоца шетају љубимце?! Потпуно сам за то да се такви власници кажњавају. Потребно је применити закон. Треба пооштрити казне, како новчане, тако и затворске, јер су очигледно слабе – истиче Дагистани.
У оквиру Кинолошког савеза Србије има више од 150 кинолошких друштава. Они на годишњем нивоу плаћају порез на добит.
– Не бежимо од тога да сносимо трошкове, да се бринемо о неком од азила. Јер то и радимо. Ми издајемо родовнике, чак и експорт родовнике, али нисмо упућени у то колико се паса извезе из земље. А шта је са псима који путују без родовника, њих треба пратити. Много тога, што није наш посао, разне организације сваљују на нас – каже Дагистани и истиче да не жели да коментарише замерке нити тужбе на рад Кинолошког савеза које су се појавиле ових дана.
