Хиљадама година, углавном смо само покушавали да преживимо, убијајући за храну, да не умремо од глади, градећи склоништа да се не смрзнемо, борећи се са непријатељима.
Сад радимо послове до којих многима није стало, да би проводили дане и ноћи пред ТВ- ом, користећи још више интернет, који нам нуди производе који нам не требају, да платимо новцем који никад не видимо, једва га додирнемо. А ипак нас чини робовима. Већина је напустила стварни свет због имагинарног. Живећи живот који не постоји. Имајући пријатеље који не постоје.
То, као и много других изазова са којима се суочавамо, сигуран је пут до лудила. Да ли то друштво чини цивилизованим и колика је цена? Не бих рекла. А цена је јасна. Да ли имамо другачији избор? Можда…
Никада се више није стицао утисак привида људских слобода. Све је на шачицу. Љубав, поштовање, разумевање, саосећање. Све осим користољубља, насиља и лоповлука. Тога на претек.
Ментално страдање и закључавање је главни задатак неолибералног тржишта. Небитан је појединац и народ. Само број цифара на рачуну и гомилање. Све је математика и коцка. Много тога људског је убијено за кратко време. Да ли сам оптимиста без покрића?! Бирам да јесам.
„О Боже, могао бих бити затворен у ораховој љусци и држати да сам краљ бескрајног простора..“ – W.Š. Hamlet.
