Преплављена сам тугом на помисао о окрутном, смишљеном злочину да једно дете помисли, а не и спроведе у дело тако нешто монструозно. Нема сам од бола на помисао како је родитељима који су изгубили своју децу. На оне чија деца се боре за живот…
На то, да ће животи деце која су преживела крвави пир, бити из корена промењени.
Дечак који је спровео свој план потиче из наизглед функционалне, добростојеће породице. Родитељи су признати у својим струкама, уживају кредибилитет у вишим круговима друштва.
Дечак је паметан, има одличне оцене, резултате са такмичења. Његовим успесима се диве родитељи и наставници. Али не и вршњаци. Они се чак и подсмевају њему, он замуцкује, етикетирају га као „штребера“.
Дечак је одбачен, осећа се неприхваћено.
Он то не жели.
Родитељи га вреднују кроз његове успехе. У изјави на саслушању је изјавио да су желели увек више од њега, од онога што је постизао.
Дечак не наилази на разумевање.
Отац поседује оружје, дечак се осећа моћно када га отац води у стрељану, и увежбава га вештинама коришћења истог. Постиже одличне резултате. Задовољан је. Осећа се значајно.
Али, у узрасту је када није спреман за оружје.
Родитељи ипак не познају свог дечака. Не схватају озбиљно његов проблем.
Мисле да памет решава све. Овај дечак има озбиљне проблеме на плану развоја личности. Не показује кајање, емпатију. Али истражује и долази до сазнања да не може бити кривично гоњен ако је млађи од 14 година.
Припрема свој „велики план“, и извршава га док не напуни 14 година.
Задовољан што ће коначно бити примећен од стране вршњака, након извршења злочина позива полицију. Не опире се хапшењу, сарађује.
Наилази на огромну пажњу целокупне јавности. Било да га мрзе или му се диве, небитно је. Све док има пажњу. А како да је нема, када је најмлађи масовни убица у свету.
Дечак је свестан да је на свим вестима, електронским и писаним.
Он је не само примећен.
Он је и познат.
А у поремећеном систему вредности, где је све дозвољено, насиље свеприсутно, а за тренутак славе се убија.
Ми одрасли креирамо окружење за децу и треба да се запитамо шта им нудимо, дозвољавамо. Не треба да се чудимо што су нам деца агресивна.
Од појединца до институција, ми креирамо друштвену климу, а децу само убацујемо у њу. Она одатле покупе обрасце понашања, а последице понекад могу бити катастрофичне.
