Драган Стојковић Пикси, селектор фудбалске репрезентације Србије, дао је опсежан интервју за Mozzart sport, а ми га преносимо у целости.
Када Драган Стојковић баци поглед на свој селекторски мандат види: директан пласман на Мундијал у Катару, па неуспех на том Светском првенству, између тога тријумфални пролаз кроз Лигу нација до напретка у елитну класу и на концу, пре неки дан, пробој на Европски шампионат, на којем нас није било до 2000. године. Пуне 24 године.
Када се подвуче црта, Стојковић је наређао резултатске успехе као ниједан селектор још тамо од Ивице Осима пред крај велике Југославије. А, опет, нација није одушевљена. Колико је после тријумфа у Лисабону новембра 2021. летела кроз облаке, толико је пролаз на првенство континента прошао без помпе, јер се од Орлова то и очекивало у објективно доста скромној групи, а ни њихове игре нису биле тако убедљиве као годину или две раније.
Селектор Драган Стојковић је мирно подносио и хвалоспеве и критике пре и после Катара, али сада је први пут, у разговору за Моззарт Спорт, открио колико га тишти недостатак поштовања од фудбалске јавности, поготово од људи “из бранше”, за остварене резултате. И са грудима пуним поноса открива да су му репрезентативци после славља у Лесковцу рекли: Ово само ти можеш и нико други!
Најважнија ствар је да смо се пласирали на ЕП. После неколико преспаваних дана, утисак је, успех је остварен, а прошао је без неког великог славља, какво је било, рецимо, у Словенији.
“Па, можда је тај утисак на крају покварен мало с ових 2:2 против Бугарске. Да смо добили Бугаре, можда би то мало другачије изгледало. Али, знате како, кад кренете неки посао да радите, ви испред себе поставите циљеве. Мени су говорили када сам дошао: “Не можеш да обећаш и Светско и Европско првенство, обећај једно од та два”. Гледам, јесте ли ви нормални људи? Ако сам се прихватио овог посла, онда је то са циљем да Србију одведем и на Мундијал и на Европско првенство. Зашто се ви бојите тога? Зашто тражите стално неки алиби? Ја те ствари не могу да разумем. Моја мисија на месту селектора је била управо та, уговор је тако и потписан, да се заокруже два циклуса – квалификације за Светско и за Европско првенство. И успели смо. Србија је направила страховито велики успех за који ће тек касније, можда, да се види колико је важан. Онај ко то не жели да призна, то је његов проблем. То је чињенично стање које не може нико да побије. Остаје записано. Тако да, с те стране – пуна сатисфакција”.
Ипак, општи утисак је да што се тиче игре, Србија може и мора боље од овог што је приказивала од марта до новембра.
“Можемо боље. Ми правимо поређење у односу на квалификације за Светско првенство. Наравно, нити сам слеп, нити ћу причати нешто што није. Квалификације за СП су биле, нећу рећи перфектне, али су биле одрађене у високом стилу. Ми смо као неко ко је био у трећем шеширу, завршили на првом месту испред Португалије и директно обезбедили место на Мундијалу. Ове квалификације су биле мало другачије. Створила се слика, да ли с правом или не, да је лака група. Мислим да лаких група нема, да сваки противник мора да се поштује. Јер, ако помислите да ће бити лако, ви сте у великом проблему. Ниво игре није био на нивоу, са тим се слажем. Има ту индивидуалних грешака које заиста шокантно делују. Грешака у смислу да поклоните противнику гол. Кад сам са играчима причао на ту тему, поготово сад после Бугара, они су исто то рекли: невероватно је како сами себи пуцамо у ногу. Ми смо им, практично, поклонили два гола, а онда морали да се вадимо и да јуримо резултат. Има сада и времена и простора да се напредује у игри, да она буде убедљивија. Што се тиче система, тактике и то ће се размотрити, да видимо шта је најбоље. Србија мора да иде на резултат на ЕП. Ја немам ништа од тога што ће многи рећи да смо у Будимпешти играли добро, а завршено је 2:1 за Мађаре. Неки су људи говорили “ма, само ме резултат интересује”. Е па, ево, имате резултат. А било је много оних, у последњих двадесетак година, који су имали шансу да ово ураде, па нису. Да морамо да будемо бољи – морамо. Промениће се и то, јер квалификације и шампионат су тотално друге димензије”.
НЕМАМО ДЕСНОГ БЕКА, АЛИ МОЖДА ИМАМО НЕКОГ КО МОЖЕ ДА ПОКРИЈЕ РУПУ
Колико Србија може да игра другачије од овог? Да игра у неком другом систему? Како да пређемо на четири у последњој линији када, рецимо, ниједног десног немамо ни на видику?
“Немамо класичног десног бека, али можда имамо играча који може да покрије ту рупу. Али, морате да схватите да не постоји ниједан систем, да ли са три или са четворицом у одбрани, са два нападача или са једним, који ти даје било какву гаранцију. Ако мени може неко да гарантује “тај систем ће нам донети резултат”, ја ћу одмах да заиграм тако. Видећемо, до марта има времена, да ли ће се још неко појавити ко ће да скрене пажњу”.
Ми Срби смо познати по претераним емоцијама, поготово када је фудбал у питању, да увек имамо велика очекивања, а рецимо, наших фудбалера годинама нема чак ни у четвртфиналу Лиге шампиона.
“Негде је то нормално, тако је свуда у свету да су сви селектори, да сви боље знају, да сви имају боља решења. Тако имамо и ми шест-седам милиона селектора у Србији. Не можете да побегнете од тога. И мени су тако ти фудбалски стручњаци, ето колико се разумеју у фудбал, говорили “три-четири комада Бугарима”. И онда се прекрстиш и питаш се јесу ли ти људи нормални. Не знам на основу чега се шири тај оптимизам. Лако је причати када нису у вашој кожи. Тако једном, идемо у Шведску да играмо Лигу нација и дам изјаву за медије да идемо да победимо. Један ме зове и каже “Драгане, немој тако, само да се не изгуби, то је супер”. А, притом је велико име. Мислим, “велико”… А, нама нерешено не доноси ништа, Норвешка је прва у групи. Е, то је та разлика, како ја размишљам, а како они размишљају. Стално се тражи неки алиби, немој да обећаш, немој ово, немој оно. Ја нисам такав. Једноставно видим другачије, видим поштеније. Нико не може да ми забрани да имам визију да Србија буде успешнија, боља, да побеђује, да даје голове… Тешко је удовољити свима. Зато фудбал и јесте најважнија споредна ствар на свету. Јер, може свако да га коментарише. Поготово када је репрезентација у питању. Свако себи даје за право да уђе и у систем, у тактику иако један дан радног стажа нема у фудбалу. Нити је у животу имао један тренинг. Нити зна како се води 25-30 људи на терену. Многи су овде имали шансу да нешто ураде. И шта су урадили? Ништа. А ево, дошао Пикси па вас одведе на Европско првенство. Да, али нисмо играли добро. Ма, кога брига, бре, како си играо? Да ти је неко понудио пре квалификација, па наравно да би сви потписали да одемо. Не бежим од критика, али би требало да буду конструктивне, да имају смисао”.
ЗАГРЛИ МЕ КАД ИЗГУБИМ, НЕМОЈ ДА МЕ ГРЛИШ КАД ПОБЕЂУЈЕМ
Играћемо следеће године и А класу Лиге нација…
“Неки су хтели да деградирају и то такмичење и успех који је Србија направила. Победиш Шведску, Норвешку и Словенију. Ма нема везе, кажу, кога то интересује, то су друголигашке екипе. Значи, ми у стартну потцењујемо. А, погледајте ту Шведску, ту Норвешку у којој је најбољи стрелац на планети, где игра капитен Арсенала и још неколико играча који неће видети Европско првенство. А, ми смо освајањем те Лиге Нација, где си био најпре у некој Ц групи, отишли у крем фудбала, бићемо међу најбољих 16 у Европи. Сваки паметан човек ће разумети и видети и честитати тим играчима који су направили успех. И подржати их. Јер је подршка јако битна. Национални тим мора да се воли. А, знаш кад га волиш? Кад не иде добро! Тад показујеш љубав. Немој да ме грлиш кад побеђујем. Загрли ме кад изгубим. То ће ми јако значити. Ми немамо ту ноту, чини ми се. Поред свега тога, од резултата у Лиги нација добијаш још 3,3 милиона евра у касу. Ни то не ваља? Па неће моћи! Тај новац ће се опет утрошити негде у инфраструктуру, у помоћ клубовима. Не дам да се деградирају успеси и резултати, јер ово је велики успех генерално за наш фудбал. Поготово што идеш први пут на ЕП као од Србија. Поносан сам и имам ту невероватну сатисфакцију да ћемо нашу заставу однети у Немачку. Ми ћемо забости тробојку тамо. И вИјориће се на понос свих Срба који воле репрезентацију”.
Шта би за вас био успех на Европском првенству?
“Да се направи помак. Треба прво да видимо групе. Сигурно ће бити тешка, али с ким год да играш, очекивања су да победиш. Да направиш искорак. А, то је, наравно, да одеш у други круг. То је прва степеница. Али има времена о томе. Не могу данас да причам шта ће бити за седам-осам месеци. Видећемо играче у каквом су стању. Да ли се појавио неко на кога морамо да обратимо пажњу. Само не желим да се понови Катар, да идем са реконвалесцентима на ЕП. Желим само да ми играчи буду здрави. Добра је ствар што ћемо имати времена за припреме, пошто то није био случај прошлог новембра када практично нисмо могли ништа да урадимо, да коригујемо… Мислим да ћемо сад бар десет дана имати за припреме. Имаћемо довољно времена да се посветимо једни другима, да утегнемо све линије или да те шрафове који су можда мало лабави затегнемо их онако како треба”.
Чека нас жреб 2. децембра. Да ли се плашите због свих нефудбалских ствари који би пратили те мечеве, да добијемо за ривале Албанију и Хрватску?
“Не бавим се калкулацијама, јер не можемо да утичемо на жреб. Како буде – биће. Али нећемо се плашити ниједног противника”.
КАЖУ: ИМАЛИ СТЕ СРЕЋЕ У ЛИСАБОНУ? КАКО ВАС, БРЕ, НИЈЕ СРАМОТА?
А, да ли можда има неки противник којег бисте баш волели да извучемо?
“Видим да је Италија у истом шеширу као и ми. Швајцарци исто. А, онда видим у другом шеширу неке екипе које можда и не треба да буду ту. Да сачекамо жреб, па ћемо анализирати шта је то што реално можемо да очекујемо. А, мислим да је то много важна ставка – да будемо реални. Иако је то јако тешко. И кад играте с Реал Мадридом, очекују да победите Реал. Нисмо бриљирали у овим квалификацијама што се тиче игре, али било је добрих утакмица. Против Мађара друго полувреме у Београду било је феноменално. Нису излазили из шеснаестерца. У Будимпешти мислим да је одиграно такмичарски како треба, али резултат нас није испратио. Али ми је важно да онда кад је било најпотребније, када је можда највећи притисак био, кад је било бити или не бити, против Црне Горе у Београду, да смо одиграли како треба и победили 3:1. То је било кључно. Знао сам да та победа значи Европско првенство. Тако да, у сваком случају нема разлога да неко критикује, да буде незадовољан… Господо, сви сте имали шансе толико дуго и нико ништа није урадио. Поштујте нечији резултат ако можете. И сад имате људе којима је драго, имате и оне којима није драго. За ове друге, стварно ми је жао, то је њихов проблем”.
И ви током ових годину дана и сви ми, цела фудбалска јавност, често се враћамо у причи на Катар. Колико ће све, цело искуство које сте доживели тамо, да вам помогне у припреми за ЕП?
„Ја сам зато једва чекао март, да крену квалификације и да направимо неку врсту рехабилитације. Квалификације за ЕП нису смеле да се промаше. Није смело да буде кикса. Рекао сам метафорички: вратио сам нацији дуг за она велика очекивања у Катару. Враћање је дуга када после 24 године имамо нашу земљу да нас представља у Европи, у том крему фудбала. Важно је да у фудбалу грешке сведете на минимум. Ако и дође до грешака, да их буде што мање. У нападу знам да ћемо створити шансе. Ја верујем у оно како играмо и увек је било шанси које смо правили. Против Бугарске поново су нам се десиле неке индивидуалне грешке и дозволили смо им да поведу. За мене је била велика ствар што смо остали потпуно мирни, без икакве панике, веровао сам да ћемо дати гол. Показало се да ме осећај није преварио. Тако да грешке мораш да сведеш на минимум. А да ће се дешавати, вероватно ће се дешавати. Некада и ми постижемо голове на конто киксева противника”.
После победе у Лисабону и пред Катар еуфорија је додиривала небо. Сада после пласмана на ЕП нема тако великих очекивања.
“У сваком случају је боље да си мало на земљи. Мени се то свиђа. Та утакмица у Лисабону… За мене историјска. И онда неко дође и каже “имали су среће”. Како вас, бре, није срамота!? Шта ви гледате? Ко сте ви, какве то коментаре дајете? Јесте ли гледали 90 минута игре? Како можете да кажете да је срећа? Начин како смо одиграли, како смо се понашали на терену против великог тима каква је Португалија – за то само можеш да кажеш “браво момци”. Чак и да ниси прошао. Не знам шта као тренер треба да урадим да бих неког тамо задовољио. Велика већина ће рећи браво. То су историјски резултати. Али, негде видим да неко стално… Ја не тражим да ме неко воли, довољно ми је да ме воли породица. Али, немојте да деградирате нечији труд. Људи се боре. Играчи долазе волонтерски и играју за своју земљу. Репрезентација, то је нешто што мора да се подржава. Интерес је свих да Србија буде успешна. А, поготово је битно да играчи осете подршку. И зато не могу никада да разумем, поготово људе из фудбала, који гледају да деградирају нечији труд, нечије знање, борбеност, пожртвовање… Да не причам колико је момака играло са сломљеним носем, са ињекцијом у чланку, то није за причу. Људи, те ствари морате да поштујете. Али, добро, можемо боље да играмо и морамо боље да играмо. Нисмо били бриљантни у квалификацијама, али смо били довољно добри да остваримо наш циљ који је био зацртан још у марту 2021. када сам дошао за селектора. Када сам рекао Мундијал и ЕП, на то мора се иде. Позитивна је ствар што везујемо два велика такмичења. Између имаш Лигу нација коју смо одрадили како треба. Континуитет је јако битан. Хрватска је од 15 великих такмичења ишла на 13. То је велика разлика. Иде Европско првенство, али већ мора да се мисли на следећи Мундијал. Он ти даје шансу да наставиш тај континуитет игара на ЕП. Србија мора да учини све да буде део тих такмичења”.
Помињете Мундијал 2026. Наговештавате ли то значи да видите себе на клупи репрезентације…
“Ко жив, ко мртав до тада”.
НЕ ИДЕМ ПО КАФАНА, НЕ ПИЈАНЧИМ, НЕ ДРУЖИМ СЕ СА СУМЊИВИМ ТИПОВИМА
Онда да преформулишемо питање: да ли имате жељу да останете на клупи репрезентације Србије и после ЕП у Немачкој?
“Морам да будем јако опрезан по питању изјава око тога да ли остајем, да ли идем, да ли ћу бити, да ли нећу бити. Пошто опет неки људи себи дају за право, они боље знају од мене. Али у сваком случају, сад сам ту и остајем ту. Хајде да поновим, на питање да ли сад идем или остајем: Како, бре, сад да идем, када сам одвео репрезентацију на ЕП? Сад да одем, то би било јако нефер. Непрофесионално. Треба да поштујем те папире што сам потписао. Да, 31. децембра, технички гледано, истиче уговор. А, аутоматски се продужава оног момента када се квалификујете за ЕП. Да те неке дилеме да рашчистимо… Поред улоге селектора, трудим се да будем добар пример у свим сегментима, не само у тренерском већ и ван тога: не идем по кафанама, не пијанчим ноћу, не дружим се са сумњивим типовима. Трудим се да увек будем добар пример млађим генерацијама које долазе. Да могу да их посаветујем, да кроз мене виде неку будућност. Нисам неко ко је бахат. Нисам неко ко жели себе да представи у нешто што није. Трудим се да репрезентујем ову кућу, српски фудбал кад одем у УЕФА, ФИФА… С те тачке гледишта, трудим се да увек будем обазрив у оном што говорим, какве поруке шаљем. То људи читају, гледају. Тако да, са те стране, моја пуна сатисфакција за оно што је урађено у две године и осам месеци. Мислим да није могло више од тога. Два велика такмичења, плус Лига Нација… Мислим да је то нешто што треба да се поштује”.
Поново се током и после квалификација, поред разних других тема, покренула и она могу ли Сергеј и Тадић заједно на терен, да ли гуше један другог…
“Мени је најважније је да је моја савест чиста и да на спавање одлазим потпуно миран, зато што су те одлуке донесене из неког мог фудбалског убеђења. Сваки добар играч има места у тиму и пожељно га је имати. Квалификације за Мундијал су показали да њих двојица могу да играју заједно. Неко ће и даље рећи да не могу, али на крају ја одлучујем, то је моја одговорност. Сад против Бугара се десило да ми један каже што нисам ставио Митровића и Влаховића од почетка заједно. Рекао сам му: “Добро, то ћеш ти кад будеш селектор, ти ћеш то најбоље знати”. Па, месец дана раније су ме критиковали и говорили да гуше један другог!? Ја барем стојим иза оног што кажем. И водим рачуна да будем јасан и када је у питању јавност, медији, да ништа не радим у рукавицама. Тако да, тешко је Србима угодити. Неко ме је после Бугарске питао за Бабића, одакле он… Па није он од јуче, играо је већ, да ли је могуће да га не знате? Дан пред утакмицу разговарао са Павловићем који ми је рекао “исцрпљен сам, уморан сам, тешко да ћу моћи”. Треба ли таквог играча да ставим у тим? А онда ме пре тога питају како је Павика играо против Белгије. Људи океј, коментариште како хоћете, а ја знам зашто повлачим неке потезе, није то случајно. Мислим да је мало непримерено да се неко вређа, да се неко ниподаштава. На крају, шта да им радимо, имали су и ти шансу и знамо шта су урадили. Тако да, ево, дође Пикси и одведе нас на Европско првенство. Шта да вам радим, ваш проблем”.
Од свих репрезентативаца, у најтежој ситуацији је Лука Јовић који у клубу игра врло мало, истиче му уговор, није га било на последња два окупљања репрезентације…
„Он мора да се избори за минутажу. И када игра, мора да игра добро. Није само важно бити на терену, мораш и да покажеш нешто. Како за њега, важи и за све друге играче. Мој стручни штаб и ја пратимо сваку утакмицу. Како играча који су у репрезентацији, тако и оних који би могли да буду. Све информације имам. Не може ниједно ваше питање да ме изненади. Кажете, Павловић је у Бајерну сад потписао… Годину и по дана знам за то дете. Могу да вам опишем комплетно његово породично стање. Све се то прати. Није да неко седи и не ради ништа. Али, оно што је важило за Катар да имамо 26 играча на списку, сад се смањује за три. Тројица у односу на Мундијал отпадају. Пратићемо све, форму играча, минутажу, јер ко жели да буде на списку мора то да заслужи”.
ШТА БИ СЕ ПРОМЕНИЛО ДА СМО БИЛИ У ПРВИ У ГРУПИ?
Генерално у вашем мандату, чак и када је био Мундијал, није било полемика зашто је неко на списку, а неко није. Чињеница је и да Србија нема 50 кандидата за репрезентацију као неке друге велике земље. Али, да ли има неко ново име на видику, које би могло већ за прву наредну утакмицу да добије позив и да постане кандидат за ЕП?
“Не могу о именима, али има, наравно, играча који су врло интересантни, које пратимо, гледамо и питање је момента када ће добити шансу. На крају крајева, у опису мог посла је то да не сме да буде никаквих изненађења. И ако ми поставите питање, ја морам да имам одговор. Везано за играча тог и тог, ја морам да знам. Играче у Шведској, Норвешкој, у Швајцарској, Немачкој, једноставно морам да знам. А, знам! Када буду позиви, сами ћете видети да ли се неко нови прикључио. Увек ће бити и нечијих жеља из интереса. Не зато што ти тај мисли добро. Он гледа само да ти угура неког играча, да види неког свог ту, јер то страшно подиже цену. А видиш, откако сам селектор тих ствари нема и неће их ни бити. Одлуку доносим ја. Свако гледа искључиво свој интерес и не мора да му је нешто стало превише до успеха. Генерално, успех се тешко прихвата. Али, мени је пуно срце, јер кад, рецимо, шетам од куће довде (ФСС на Теразијама, прим.аут) нема ко није стао да честита, говоре ми: “Браво, свака вам част”… Од возача аутобуса до људи који седе на станици тамо чекајући тај аутобус или случајних пролазника. Видиш да је народу драго. Мени је драго да могу слободно да шетам без икакве кочнице. Кад видиш да си тако усрећио људе, то је много лепа ствар. Да смо успели у нечему што се чекало 24 године. Испоставиће се да сам као играч био те 2000. године, а ево сад као селектор поново. То је историја, коинциденција. Доста смо лепих ствари урадили за две године и осам месеци. Циљеви су постигнути. Било би јако ружно да се нисмо квалификовали. Ух, то би било баш ружно. Али та опција није долазила у питање. То у мојој глави није постојало. А и сад видиш да смо једну утакмицу против Мађара добили, били бисмо први у групи. И шта би се тиме променило? Били бисмо у бољем шеширу? Какве то везе има?”
Честитамо на том остварењу циљева. Начекала се Србија да дође до првенства Европе.
“Честитке свима, јер ми смо мала земља. Француска је велика, има извор из кога црпи шта год хоће. Ту су колоније, па имате и ову и ону боју коже, имате страховит избор. И како ти можеш да се мериш са таквом нацијом, са таквом силом? Али када будемо играли с њима, овде ће да се очекује да их победимо, јел тако? Јер ми нисмо реални. Оно што је јако битно, да Србија мора да да свој максимум на терену. Да се бори, да се жртвује, да покуша све да дође до доброг резултата. Али морамо да пронађемо ту реалност. А, на овим просторима је јако тешко. Ма, није само овде, свуда је тако. Ено, човек у Чешкој дао оставку. Свега му преко главе. Е, а видите, од дана када сам дошао па до данашњег дана, ниједан проблем нисам имао. Говорим за играче, за свлачионицу, за састав тима, за измене, за полувреме, за пут, после пута. Никада нисам имао проблем! Ниједну трунку због које бих се разочарао и рекао шта ја тражим више овде. Кажу, он има харизму… Па имали сте и ви, бре, неке харизме ваљда. Нисте пали с Марса. Па, нисте успели. Али, створити хармонију, заједништво. Оно вече када се славило после Лесковца играчи су ме звали да дођем, отишао сам да их поздравим, да наздравим. Када ти они дођу и кажу: “Ово само ти можеш и нико други”. Е, то је велика сатисфакција! Кажем им: “Не, ово је ваша заслуга”. А они: “Не, ово само ти можеш”. Много селектора је имало и те какве проблеме. Е, та хармонија, то другарство, то заједништво… Нема вриштања у полувремену и када губимо, нема драња. Гледаш да повучеш неке потезе, да их убедиш да верују у оно што им кажеш и оно што хоћеш. И једнога дана када будем отишао, када не будем селектор, на те ствари ћу бити много поносан. Иако, доста њих хоће то да разбије. Ја то видим, осећам. Али, не могу. Покушали су да измисле неку аферу, нешто, али смо остали јединствени, остали смо заједно. На крају крајева, да би успео, мораш да имаш ту врсту заједништва. Не смеш да имаш кланове, не смеш да имаш групе, јер то води у пропаст. Са овим момцима: ко игра, ко улази, кога мењам – то се апсолутно не поставља питање. А знате зашто је то тако? Зато што они виде да радим поштено. Имам поштен однос према њима, отворен. Они то осећају, они то виде”.
