U toku je Evropsko fudbalsko prvenstvo koje se igra širom starog kontineta, završen je i Vimbldon, a uskoro počinju, sa godinom zakašnjenja, Olimpijske igre u Tokiju.
I dok nas u fudbalu odavno nema u samom vrhu evropskog i svetskog takmičenja, u tenisu Novak Đoković ispisuje istoriju i osvojio je svoj 20-ti grenslem čime se izjednačio sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom.
Potom sledi Olimpijada, takmičenje koje je bilo, pa valjda je i sada, san svakog sportiste, jer odlaskom na to takmičenje već ste dokazali da spadate među najbolje od najboljih.
„Važno je učestvovati“, olimpijska deviza, kao da polako gubi na težini. Za jedan deo vrhunskih sportista iz sportova koji su najprofitabilniji bitno je ne učestvovati na ovoj Olimpijadi, jer jedino tako mogu da saniraju telo i psihu od napora, povreda i obaveza u profesionalizmu.
Verujemo, ne zbog toga što sportistima nije stalo da učestvuju na najvećoj smotri sporta već zbog činjenice da je sport profesionalizovan u svim segmentima, da bez puno napora i puno uloženog novca nema vrhunskog rezultata i zarade, pa se ne može govoriti o amaterizmu u vrhunskom bavljenju sportom.
Odavno je sport postao jedan od najprofitabilnijih biznisa. Ogroman novac vrti se oko, na izgled, obične igre ili nadmetanja. Spominju se astronomske sume koje, navodno zarađuju šampioni, ali njih je jako malo. Mnogo, mnogo više novca, na stotine miliona, pa i milijarde zarađuje prateća svita, čitava industrija proizvođača rekvizita, dresova, trenerki, patika, pa peškira, lopti… Zarađuju menadžeri,marketinške kuće, televizijske kompanije, klubovi i milioni i milioni onih koji se nešto motaju i pitaju oko sporta, a obični ljudi, uglavnom ne znaju šta oni rade.
Tu su i milioni sudija, novinara, prevoznika, ugostitelja, proizvođača napitaka, vozača, pilota, snagatora, hotelijera, rekreatora, lekara, terapeuta, gatara, psihologa, psihijatara, ortopeda, hirurga….
U jednom uglednom svetskom nedeljniku objavljeno je da je novac koji se vrti oko sporta veći čak i od ilegalne prodaje narkotika, ravan prodaji oružja, kocki, a da su prihodi od prostitucije malo opali, valjda zbog pandemije. Fakat je da se u sportu i oko njega puno novca vrti i zarađuje, a da su vrhunski sportisti na kraju samo fizički radnici.
Obično se spominju trocifrene milionske dolarske cifre ili brojke u evrima kada jedan fudbaler, košarkaš… potpisuje ugovor, ostvaruje bonuse, sklapa ugovore sa sponzorima…
Međutim, ti vrhunski se mogu lako izbrojati. Da bi u fudbalu, košarci ili tenisu postao broj jedan treba biti bolji od nekoliko miliona ljudi koji se aktivno bave ovim sportom. A da bi se postao najbolji potrebno je puno vremena, ali i novca, treba imati tim ljudi oko sebe, sponzore, zdravlje, upornost, talenat…
Poznata je priča porodice Đoković koja je u jednom trenutku založila kompletnu imovinu kako bi Novak mogao da se takmiči, a poznato je i da su Lepa Brena i Boba Živojinović odbili da sufinansiraju Noleta, jer su procenili da neće daleko da dogura.
Sada je izvesno da su pogrešili i nisu zaradili velike pare.
Sport je postao za same sportiste fizički iscrpljujući, sezona se produžava, a naročito je ova bila prebukirana zbog toga što su prošle godine zbog pandemije mnoga takmičenja bila otkazana, pa sada ubrzana. Međutim, nameće se nekako polako zaključak da klupski, posebno vrhunski, sport polako potiskuje reprezentativni. Kao da se reprezentativna svetska i kontinentalna takmičenja uklapaju tek po završetku nacionalnih profesionalnih liga.
U toj žurbi za uspehom i novcem mnogo sportista, posebno vrhuskih, fizički i mentalno je isceđeno, sa teškoćama u nalaženju motiva za reprezentativne obaveze, jer su tokom godine trpele i porodice, deca, bračni saputnici…
Istina je da jedan deo vrhunskih sportista za, na primer, dve decenije može da obezbedi egzistenciju sebi, deci i unucima, ali smo svedoci i slučajeva smrti na terenu, invaliditeta, nesreća…
Statistika je interesantna disiplina, jer našao sam podatak da sa 99 odsto bogatstva na zemljinoj kugli raspolaže jedan odsto (!) ljudi, a 99 odsto ljudske populacije „uknjižilo je celih jedan odsto ovozemaljskog bogatstva“. Nešto je slično i u sportu.
Jer, milioni sportista, posebno deo roditelja i rodbine, prvo vide novac i blagostanje u budućnosti od bavljenja sportom, a tek onda svoje dete i njegovo zdravlje. Poznato je da je od miliona i miliona sportista u jednoj disciplini samo njih nekoliko na vrhuncu karijere zgrće velike pare. Primer je tenis, jer većina broji stotine miliona koje su prva trojica zaradila tokom dugogodišnje karijere od turnira, sponzora i ko zna čega. S druge strane, u vreme pandemije na stotine tenisera od prvih 500 na planeti, bukvalno nije imalo za putovanja, smeštaj i druge troškove takmičenja.
Odluka Nikole Jokića, ove godine proglašen za najkorisnijeg košarkaša NBA u SAD, da ovoga puta odustaje od reprezentativnih obaveza prema košarkaškoj reprezentacije i da neće biti u sastavu Srbije izazvala je podeljene reakcije. I dok jedni sumnjičavo vrte glavom, drugima je žao, ali delimično razumeju Nikolu, jer je stvarno premoren obzirom da se kroz celu napornu sezonu potrošio.
Vukao je “Denver” do kraja ligaškog takmičenja. Mlad čovek se oženio, treba prvi put da postane otac, a tu je i mnogo drugih razloga za oparavdanje izostanka…
Povredilo se još nekoliko košarkaških reprezentativaca. Pre su i fudbalski reprezentativci otkazivali reprezentaciji, ali već sutra nisu prestajali da igraju fudbal za solidan novac (za naše uslove) u evropskim klubovima. To je već druga priča.
Sećam se vremena kada ovakve stvari prosto nisu bile moguće. Ne samo da su se sportisti odazivali već se vodila lavovska borba za državni dres SFR Jugoslavije, na primer, 70 ih godina prošlog veka.
Mnogi su plakali kada poziv od selektora nije stizao. Para je tada u domaćem sportu bilo malo, a u svetskom mnogo manje nego danas. Fudbaleri su, na primer, mogli u inostranstvu da se unovče posle napunjenih 28 godina života. Danas decu “prodaju” stranim klubovima i sa 15 godina, a često su menadžeri, ili inicijatori odlaska u inostranstvo, roditelji.
Nedavno su košarkašice postale prvakinje Evrope i osim demonstracije kvaliteta u košarci pokazale i kako se bori za nacionalni dres.
Ne mora se, a i ne može uvek biti pobednik ili osvajač neke medalje, pa biti rodoljub, patriota…
Nekada je dovoljno odazvati se na poziv reprezentacije, a kasnije objasniti ako ima zdravstvenih, porodičnih ili nekih drugih problema.
Nije sport važniji od života, ali jeste sastavni deo modernog života. Ponekada mi dođe krivo kada neki od naših sportista putem medija odbijaju poziv za reprezentaciju u nekom sportu.Kada čujem razlog otkazivanja dođe mi da puknem od smeha.
Navodno, ne slažu se sa selektorom oko taktike, pa nije mu našao pravo mesto u ekipi, te nije pozvao njegovog pajtosa, ovoga, ili onoga… Takvima treba ispričati kratku priču o Dirku Novickom, Nemcu, košarkašu koji je u “Dalas Maveriksima” uzastopce odigrao 21 sezonu u NBA što do sada niko nikada nije uradio u istoriji najjače košarkaške lige u svetu.
Tokom karijere postigao je 31.560 koševa čime je tada bio 6 u istoriji NBA. Za MVP lige proglašen je 2007. godine, a sa “Dalasom” je osvojio prsten, odnosno prvenstvo NBA 2011. godine. Za reprezentaciju Nemačke igrao je do početka pete decenije života, a iako drugi igrači nisu bili na njegovom nivou uspeli su da jednom u Indijanapolisu na Svetskom prvenstvu (2002) osvoje bronzu (tada smo mi pobedili Amerikance), a u Beogradu srebro na Evropskom prvenstvu 2005. godine. Tada mu je cela “Arena” (iako je Grčka pobedila u finalu) dugo, dugo, dugo aplaudirala, jer mu je to bilo poslednje prvenstvo.
[rev_slider alias=“matis-namestaj-novooo“][/rev_slider]
Isto je doživeo i u Bostonu kada su navijači domaćeg “Boston Seltiksa” navijali za njega da da koš iako je igrao za protivničku ekipu…
Za razliku od Laneta Gutovića, koji u onovremenoj TV emisiji obično „nije znao zašto je nešto ispričao”, znam zašto sam ovo napisao, a ne može da škodi. Nikada neću zaboraviti odgovor na svojevremeno postavljeno pitanje namačkog novinara obzirom da je Novicki dugo vukao tešku povredu noge: Da li ćete igrati na prvenstvu Evrope za reprezentaciju?
– Za Nemačku ću igrati i sa jednom nogom -Dirk Novicki!
