Budi ti meni miran (22) – dvadeset prvi deo

Blog Nedeljka Baćine

494
Foto: Pixabay

Bilijarska si kugla
Na mantinelu,
Sateran si u ćošak.
Brišu ti sećanja
Bruse te
Pusta si prerija
Zakreni.
Uzmi se u pamet i beleži
Hartija je prazna
Vapi.
Ako ti otmu sećanja
Kao da živeo nisi
Pustara
Ajd sad sa strikanom
Na časove šutnje
Mostarskim ledinama
Pa kad se našutimo
Diplat ću ti
O „Vukovima“.
Ajd sinovac
Dok sve ne postane
Mrzlo.
Nije mi lako
Setiti se i prebrojat
Ledina mog detinjstva
Iz kojih se izdigla
Gajdobra.
Mostarske,
Pašnjaci na vrhu Nevesinjske,
Bara kod Stanice
I naravno Buvara.
Švapska disciplina
U nepokleku
Čupala je najbolju vezivnu nit
I gradila kuće
Koje će vremenom
Na pušku izgubiti,
Kao i naši očevi
Sa druge strane nišana
Prekodrinskog zavičaja,
Po volji
Zagorskog mužika Jože.
Oprosti im, Bože.
Jesmo li se zapatili
U dobroj zemlji koja diše
Iz nedara zlatne Vojvodine
Oslušni,
Rode moj.

***

Kuća Jozefa Hena
Bila je na numeri 67
Kidričeve ulice.
Nema je više.
Ostala je samo numera 101
Ulice Nevesinjske.
Porodica Jozefa Hena
Sedamdesetih,
Poslednja se iselila iz Gajdobre
I vratila u svoj stari zavičaj
Frankfurt na Majni.

***

Kuća her Jozefa i frau Veronike
Građena je punom ciglom
I prekrivena biber crepom.
Građa je dopremljena
Iz visokih bosanskih šuma,
Tesana.
Imala je bezbroj soba
Vinski podrum dužinom kuće
Veliki hodnik
Gang sa stubovima.
Pomoćne prostorije,
Bunar sa pijaćom vodom,
Kišnicu,
Cvetnjak, mali vinograd.
Ponos kuće starog Jozefa
Bio je golubarnik
U kojem su plandovali
Umiljati šampioni
Zabat je sijao kao Sunce
Sa slikarskim motivima
Andjela
I inicijalima prvog vlasnika
H.N.
Langhaus.

***

Sedeći u svojoj stolici na ljuljanje
Okružena muškatlama, frajlama
I nežnim ružicama
Frau Veronika,
Dočekaće danas svoje komšije,
Da im pokloni preostalu imovinu,
Koju Henovi nisu uspeli da prodaju
Pred svoju selidbu u Nemačku.
Zavazda.
Dok su je milovale zrake
Jutarnjeg sunca
Sa njenog gramofona
Plovile su reči pesme,
„vor der kaserne
Vor dem grossen tor
Stand eine laterne
Und woll’n wir uns wieder seh’n
Bei der laterne wollen wir steh’n
Wie einst Lili Marleen…“

***

„Peva o ljubavi…“ rekla je frau Veronika,
Dok je ploču stavljala u omot.
Za tren je gledala, potom mi je
Pružila na poklon.
Nagrada za moju dečiju poslušnost i uvažavanje dvoje
Starih Švaba, koji su zauvek otišli iz mog detinjstva.
Gospodski.
Na omotu ploče sijala je slika i slova Marlena Dietrich.
Otmena i lepa , sa cilindrom na glavi.
Frau Veronika, uz pakovanje mladica vinove loze, umočenih u vodu,
A potom oblepljene glinom sa mostarskih ledina
Samo reče : „Lekovita ova glina… izdržaće reznice do Švabije…“

***

Her Jozef poklonio je svoje jato golubova
Mom mlađem bratu Zoranu.
Kakva sreća za njegovo odrastanje,
U društvu šampiona, remera, štrosera,
Lepezanera, gaćana i prkosnih
Gušana.
On je ceo život ostao zarobljen u ljubavi
Prema golubovima.
Marlena Dietrich u mojim najvećim
Nevoljama i padovima dizala me pesmom,
Ljubavnom o Lili Marlen.

***

Kad bi se majka naljutila na mene
Znala bi reći: „Manitove moj, uljudi se ili ću svima razglasit da tajno
Slušaš švapske pesme..“
Ja bi tada pokušao da se uljudim.
To se zove taktika moje majke.
I štap i šargarepa.

***

Uspomena na her Jozefa i frau Veroniku:
„Tačno pred kasarnom pored glavne kapije stajao je jedan fenjer
I još uvek je tu. Ako se budemo ponovo sreli kod tog fenjera
Ćemo stajati.
Kao nekad
Lili Marlen.
Naše senke izgledale su kao jedna ljubav,
Koju smo imali , poznata je bila svima,
I nek svako vidi jasno ko dan, pod fenjerom kako stojimo,
Kao nekad,
Lili Marlen…’’
(prevod sa nemačkog, Mila Veselica, onako odoka)

***

’’Evo ga, gotov… reče Drug Spaso
– U trenu izmedju tišine i žagora…-
Projekat Sportske hale u Gajdobri .’’
Iskolačismo oči. Žagor ne posustaje.
Merkaju se kote nemoguće misije,
Da će Gajdobra dobiti sportsku halu.
Pršte osmesi. Na startu smo poravnati.
Ko jedan smo.
Ne znam zašto mi oči lete na sumnju.
Mala je hala za toliki naramak
Papira. Možda se i varam.
Ne znam.

***

Direktor limarskog preduzeća Ratko, pionir je
Srpskog pokreta obnove.
Šiljka druga Spasa, za drugaricu Miru sa cvetom u kosi.
Drug Spaso uzvraća kontra udarce,
Sve po četnikuši Danici,
I lajavom Vuku.
Sve pršti.
Opet će Ratko, zakači za Slobu, sa suncem u kosi.
Gospodari i gospodarice majke Srbije.
Zakuva se.
Budi Bog s nama.
Da mi je tad bilo stvorit škripara Vidoja
Da bukne i otera nas „u tri pičke materine i partizanske“…
Bujrum.

***

Onaj što zuba ne beli, informator,
Saradnik Službe, ušutekao se.
Konta beležnicu u glavi.
Kukala mu majka.
Drukerska.

***

„Naše je da dovedemo Onog Što Deli Naše Pare i udari kamen temeljac-,
Nastavi drug Spaso – to je moja briga, a vi budite spremni.
Narod da organizujete, da se ne brukamo..’’
– Hoćemo, kako nećemo.. složno zagrajasmo…
– Ja bi da reknem jednu lovačku…, započe direktor Zadruge Čedo.
– Ne reci nijednu, nego sipaj – prekinu ga Nedjo – deder onaj sa pet zvezdica…-
Pobeže dan. Mračak je.
Gasne protokol dvadesetog veka.
Kmeči košava.
Kme, kme.

***

Dabogda se džombosala
Glina sa gajdobranskih ledina
Dje mi ona dodje u pamet,
Valjda nemam neka pametnija posla
Sinovče moj.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here