Буди ти мени миран – Бездан

Уби нас неизвесност.
Чекање.
Ко покисле смо кокоши
Слепило,
Стреха прокишњава,
Зна и упала плућа
Ударит.
Липсавамо куњајући.
Пилад смо.
Тек искљуцкасмо љуску,
Ајде назад.
Рикверц.
Свако поређење са оком
Које посигурно знам
Да чита,
Ненамерно је и случајно
Жуто пиле.
Голошија.
Уби нас разуларена гомила,
Чудака и лудака.
Фукара плива
Док муљачимо по блату
Великог бачког канала,
Хватајући се дивљим паткама
За ножице,
Дишући на локвање,
Тимарајући фукару
Да нам мрвице од софре
Милостињом удели.
Клошаримо на црти
Пођекоју зраку Сунца,
Бројећи трагове аероплана,
Само у једном правцу
Више последње коте
Севера Србије.
Бездан је у Бездану.
Дно дна најбоље тумачи.
Какво тек дно
Треба да буде
У нека будућа времена
На које се кладит могу
На карти једној
Са срца два.
Оно велико што обећава
И прикачено мало
Које куцка страхом голуба.
Велико да не стане.

***

Последњи крици
Некадашње мирољубиве коегизистенције
И фуснота
Из ’’Комунистичког манифеста’’,
Скркани су
У правила понашања,
Растурене радничке класе,
Пошкопљених мужика,
Изјаловљених нада
Да даље може
А не би.
Недадоше.
Они што никад нису давали,
Само нудили
Шаргарепу и лабудова муда.
Буди ти мени миран,
Или штапина дренова
Има да ради
У све три смене.
Протокол по строгом парафу
За понашање за столом.
Доручак
Пар шнита хлеба,
Шоља чаја,
А куд би без мармеладе,
Јаране мој.
Ручак,
Грашак са пилећим тртицама,
Опет шните хлеба
Вода чесмовача при излазу,
Послужи се сам.
Вечера,
Слободно је прескочи
Да џабе не морам писат
А ти очи замарат.
Узалуд.
***
Исписује доктор Белањи
Картон за кретање
Од терапије до терапије
Натуцамо
Комшијски реч по реч
И увек на крају
Без порока,
Дуван никако,
Алкохол ни под разно,
А остало,
Свакако конзумират
Ниси кадар.
Добро је. Добро,
Што на данашњи дан 20.08.2023.
Моја љубе
Записује речи песме
Коју овог лета верглам.
’’Далматино’’ у уху,

’’Ја у обе руке чврсто држин конце
Јер за све шта ваја мораш имат форце
За велику јубав мош прилит море
Из шкрапе у шкрапу па нек кажу да сам луд.

А у десној руци доносим ти срце
ћа ни једној досад никад нисам да
та јубав ча се циди испод твога ока
то зачи да вриди да је превише дубока.

Кад се миљун звизда проспе ка из бајке
лини мисец заспе на срид кале пусте
стат ћемо голи, ка рођени од мајке
ти ми не дозволи да ти побигнем кроз прсте.

Невриме и несрића неће на нас никада
дође ли једна твоја суза до неба
слидин твоје кораке рукан тиран облаке
и дајем ти рич да с тобом ћу ић равно прид Бога.’’

Добрице моја.
Далека.
***
Живи несуђени градић
Од бање.
Живну улице у предвечерја
Лупкају штапови
Вуку се колица
Инвалидска
Сиротиња броји кинте
За дашак живота,
Што претече.
Свима је кренула воља и нада,
Сутра се шећемо
Сунчаном страном улица.
Припомаже ми
Пензионисана келнерица Жужа
Да се догегам
До најближег стола
У загрљај апатинске пиве
Хладне.
Баш
Као њене сисе
Бар тако поглед тумачи.
Зевзечимо са поветарцем,
Као две убоге слуте,
Поломљених нога
И шкрипавих кукова
Кршећи наредбе алокохолне
Нашег доктора доброг,
Па и дуванимо ’’мотају’’
Свака трећа је ’’ротманс’’ плави,
Док нам остали пороци
На памет не падају.
Кадри нисмо.
Докторова дијагноза
У бруцу тачна.
Зна доца.
Зна.
Зато се и зове доктор.
***
Контејнер у коме спавам,
Успомена из Славоније,
Инвентарски број…
’’транспортно…’’
Даље не записах
Мирис храстових шума.
Чарди и ритова.
Избеглички конвој.
Тако некако.
У столетним липама
И боровима црних,
Црњих од најцрње ноћи
Игра сенки
У животињском царству
Бање Бездан.
Веверице, дивљи голубови,
Сове.
Типујем на детлића.
Удара исти ритам живота
Испод кревета креће
Виолина мајстора цврчка.
Кажу стари не ваља кад се
У кућу насели.
Даље објашњења нема,
Чека сваке вечери
Да укључим хркалицу,
Ваљда после и он заспе.
Сутра,
Поваздан спава чекајући
Мене.
Поломљеног и пролупаног.
***
Чекајући терапије
Покорно тихујем.
’’Слушај пријатељу
Ова вода у Бањи је чудо.
Из мртвије диже.
Жила јој од Харкања
Из Маџарске вуче. Чудо је.
Питање је дана , ко ће је
Од ових новопечених
Први поклопити.’’
Звернух.
Лево. Па десно.
Око мене празне столице.
Неко ми послао глас.
Ко.
Не знам.
Отворише се врата за базен.
’’Можда и терапију мозга да затражим’’.
Стресох се на помисао
Да сам почео да причам
Сам са собом.
***
’’Имаш ли пара’’ зивка Мила Веселица.
… ’’да шаљемо’’.
-Хвала Богу претеће…
’’Да ти дођемо у посету’’, кикоће се Лејка.
’’Јок вала… Јако је сунце ударило.
Изгорећете на жези.’’
Крену поветарац да пирка.
Са Синаја.
За пар дана креснух машину.
Скоро да ми је парњак.
Исписник.
Шапуће док гута путеве
Према Паланци.
Преде.
***
Кажу људи
Који су својим очима гледали
Да пожари зими праве
највиртуелније плесове
Кад крену,
Из утробе земље,
Покрену се они најбољи
И повилене.
Нико их угасити не може
Ни смирити,
Док сами не оду.
Натраг у утробу.
Прво је горела Бездан Бања.
Тржни центар у Београду.
Покривалица Чигота,
Синоћ Фрушка гора.
’’И Меркур је нешто тињао.. нешто слабо’’…,
Придодаје аветни криван Бритва.
Сетих се приче
Са самим собом.
Привиђење.
Опет се стресох.
Мила Веселица отвори прозор,
На потркресаном бору,
Нашем ћелавцу,
Пламичак,
Блу звезда се сакрила.
Ухатио је нови дан
На спавању
Ноћ побегла.
Маше ми тражећи декицу
Да се покрије.
Срамота је гола да спава.
Добрица.
Једна.