Рекоше кренуло је пролеће,
28. априла у нултој тачки наше вароши.
Милин и мој офис мирише на маслачке.
У очекивању смо да сунце прескочи
Зидине Робне куће и огреје наше
Презреле кости.
***
Још има добрих људи.
У најтужнијем офису и најтужнијем клубу
У нашој вароши удариле априлске кише,
Пробило са таванице. Капље на све стране.
Зграда је кажу Општинска. И ничија.
Прошли век заудара на ратове, казамате, сирово
Месо младе демократије.
Колико српског меса треба да нам Србија сазре.
Лати се кантара и математике рођаче.
Ајд мудра главо српска.
Зацепи.
До јаја, превали преко уста Гара,
Набубрела омладинка.
Још има добрих људи.
Из Косовске улице, предграђа савести
Наше Паланке, уз његов матични број
Записано Стево Илић.
Наоштрен и помало на своју добротворну руку.
Стиже на ранојутарњу критику наше немоћи.
Празна рука.
Хуманитарна, волонтерска.
Креће са радовима. Пребира се кров.
Олуци се чисте. Мењају се труле греде,
Утежу иксне.
Борба за светлост нашег офиса. Крешу се гране борове.
Крешу се суварци швапског јоргована.
Оде и грм руже пузавице. Омашком.
Стевин помоћник из кола доноси брусилицу и гајтане.
Доноси и пусулу Комуналну.
Пусула је честитка
За хуманитарну помоћ богаљима наше вароши.
Шест стоја, јеботе… каже шегрт (име му не знам).
Гледа ме хуманитарац Стева.
Блејачим и ја у њега.
Мила се нашла у послу.
Наша деца која владају нашом Паланком,
Уведоше Европу и кинту на хуманост.
„Оп, опа, долази Европа
Сад ће да нас бију силе светске милиције.“
Дубиоза колективног стања свести.
***
Опростићемо Стеви ружин грм.
Кажу догодине ће кренути нове младице.
Субота 29. април.
Познат ми је датум.
На другој сам кафи.
Буди се и моја драга.
Честита ми рођендан.
Наше дете је негде у далеком свету,
Ако се сети, сети…
***
Нек нам живи, живи рад.
Живио 1 мај.
Мало је сведока из моје генерације
Који запамтише песме, уранке, наивност,
Док смо се тискали у аутобусима,
Одлазећи на синдикална дружења, бар до Палића.
Опасуљивање радног народа и све за Џ.
Данас моји исписници језде друмовима српским
за идејом Прворођеног о Златном добу,
Обећаној земљи и спонтаним јуришима,
На „Лидлове“ фрижидере смрзнутих пилића,
Скврчених „пљески“ и цопи фалш датума намирница
Са датумом трајања.
Асвалт се не једе, рођаче.
Данас су Вукови исписници
Милош, Зоки, Игор, Никола, Мирослав
раширили шаторе
На Бенту Дунава. Сужен је простор. Багремара
И Полојска шума се куробецају да су некад
Били понос наше Паланке.
Утишаше их
„Зорке Моторке“.
Вукове исписнике утишала
Је карта у једном правцу. Утишао их
Полумислећи премијер Чале.
Док је Кристијана и остале братије,
Шта ће Србину зрнце
Мудрости из понижене Академије.
Ни за семе да га до јесени у зобници сачувају.
„Још нешто… Ако буде дечак зваће се Џорџ.
Ако буде девојчица зваће се Џозефина.“
Смејем се тугаљиво.
А презиме, рођаче?
***
Уторак 2. мај.
До среде Лејка пребира по сећањима и нашим
Причама, градећи скровиште за лепе речи,
Пишући колумне са мном.
Кад клонем очи се саме бележе.
Оживи Лејка игру речи.
Средом, Мила Веселица прави кућу од темеља до крова.
Кључ у руке.
Бори се са мојим белешкама, игра се са граматиком,
Тумара док суштина приче не васкрсне.
Запете, тачке,
Ускличници, велика и мала слова, двотачке и свега.
Будибог с Милом.
Четвртком се прича умива латицама Цветне недеље, избирика.
Кад дође петак Мила скоцкала причу.
Чита верзије обично на тројци
Стане и фајронт.
С друге стране жице наша директорица Јована чека на пријему.
Суботом Мила броји лајкове. Игра је запетљана,
А ја појма нема са штимом корака неке нове деце.
Наше.
Остао сам на „пролети“ и „глувом гламочком“.
Мени у здравље.
***
Пише се да је среда 3. мај.
Негде око десет Мила губи моћ говора
Млатара рукама.
Очи јој говоре страх.
„Побили су децу у Београду.“
Њен телефон не лаже.
Искочила информација.
Затечена је моја ћутња.
„Ударили су нам на децу. Ово је крај“.
Не можемо да закључамо емоције.
Куља тишина.
Кренуо и бес.
Еј, Србијо, међу шљивама…
Да је много рођаче, много је.
***
„Нећемо ове недељу писати о Слаџи
Из Масну Поњаву.“
„Нећемо о ничем, ћутаћемо.“
„Пиши, о овом дану дана. Мичи до Клуба и
Бележи шта људи кажу“.
„Ма шта ће рећи… Тањина клијентела
Из најтужнијег Клуба на свету „Забрањено старење“ Краља Петра Првог 25.
Зид нас дели.
***
Наши очеви после Велике Друге Војне,
У нови завичај понели су и ратни плен .
Пушкетине, митраљете, пиштоље.
Отац је на Трсту извојевао пиштољ „наган“.
На уранку за Божић и Ђурђевдан се оглашавао.
Нек се зна.
Обичајно право ратника.
Власт је толерисала и бележила.
Кад је отац умро мајка је из потаје
Вадила „наган“ и млађи брат Зоран
Се оглашавао. Кажу кућа је жива.
Ја сам био напрешит и поган.
Мене прангијање никад запало није.
Кад је мајка умрла отишао је и „наган“.
Очев ратни плен.
Понекад млађи брат ме приупита
„Где заврши наш чувар образа?“
Годинама га уверавам да појма немам.
Он ми не верује, на мени је да трпим његову сумњу.
Такав ми је запис.
Терет старијег брата.
„Није ливор за ђецу, вељо за кућу“.
Надовеза ми се ћаћа Ђорђо на причу.
Џаба, мени говорит, а и мом млађем брату Зорану и
Деци његовој.
***
Претурају по причи Тањини шљакери.
Задесило и њих.
Бележим и зверам. Склапају ми се зидови
Од упирања прстом на кривце наше
Српске трагедије.
На столовима „Информер“.
Трешти „Пинк“.
Зло станује на свим
Српским нумерама.
До зида смо рођаче.
На дну смо,
Нема даље.
***
„Био је Миле“,
„Који Миле?“
„Миле Кекин. Професор.“
„Шта хоће добри Миле, Мила?“
„Оставио ти је овај текст. Да закључиш колумну…“
Читам:
„Кућа без крова“
Под звјезданим огртачем
Ми јуримо кроз ноћи блиједе
Лови ме свјетлосним мачем
Кроз виноград страсни Дартх Вадер
Ал мама зове са балкона
Вечера, ајмо дома
А ја ћу сјест у крило тати
И прошверцат до касних сати
Слушат о домовини и туђини
И где ће бити моја соба
Ова кућа нема крова
Да у њу стане више снова
У предграђима несанице
Још понекад јој видим лице
Како ме зове са балкона
Са друге стране времеплова
И видим старог на тераси
И доље град који се гаси
И себе што се речи бојим
Да његови снови нису моји
Ја не знам гдје ће која звијезда пасти
Гдје ће моја дјеца расти
(Не, не) Ова кућа нема крова
Да у њу стане више снова“
О домовини и туђини
И гдје ће бити моја соба.’’
Миле Кекин
***
Наша деца су негде.
Пронађимо их и
Кући
Вратимо.
