Драги пријатељи, пошаљите СМС 1500 на 3030 за нашу Исидору, моле вас и воле Недељко и Мила.
***
Матрикс. Друга страна свијета.
Кад све утихне
Огласи се мој цврчак
Из утробе где извире кајање
’’Слушам , ’’Прљавци ’’ ми помере памет
’’Ту ноћ кад си се удавала,
Нико не зна зашто си плакала.
Да ли ради тамјана
И старих успомена.’’
Хоћу да прекинем песму.
Хоћу да се дочепам мора дубоког
И загњурим у њега
Свој живот цијели.
Нека. Јер…
…’’Постоје неки други свјетови
За нас би били рајски цвјетови.
О, само да си хтјела побјеци
Овако стисни зубе, не плачи…’’
Застане.
Критика на мојој адреси чека.
Веснина је реч
Тежина педесет година скитања,
Подеране теме.
Завет ћутања.
Омерта.
Станује близу њеног скровишта.
’’Купићу ти паметни телефон,
Он све уме.
Он све може.’’
’’Знам.’’
Да, она не зна.
Утакмица је давно завршена
Остадох сам на трибинама
Ни сам не знајући
Шта чекам.
Киша ће у Бачкој Паланци.
Отеће се пљусак.
Увек тако.
Некако.
***
У хладу столетних
Липа, храстова, кестена.
Лети си могао да се смрзнеш
Испод високих крошњи,
Да сањариш,
Песме да пишеш,
Тишином да се играш.
Фолксдојчерска оаза гушта,
Прекопута железничке станице
У Старој Гајдобри,
Носећи у срцу и сећањима
Питоми део Источне Херцеговине.
Колонисти,
Хотелу са дванаест соба
Дадоше име ’’Зеленгора’’.
Бане Гарави
Фронтмен ’’Гаравог сокака’’
Долазио би обичних
Празних дана
На дружење и покоју пиву.
Распредали смо Маркове конаке
Музика, поезија, љубави, тезге,
А највише
О примању колониста
На панонску депресију.
Земљу црну оловно тешку,
На небо,
Које љуља ваздух на прескоке,
Јара ужегла.
’’Појачај мало Оливера’’,
Рече Бане.
Оливера је нечујна.
Покрети срне у забрану
Војне Установе.
Појача.
Поново ’’Прљавци’’. Примећујем.
’’Сто пут сам се ево заклео
Пред јутро те преварио
Другој ја сам багрем носио
Тебе изневјерио,
Сто пут сам се ево заклео
Па те преварио
Сад бих дукате од јада
Баш у блато бацио.
А за облак ми се мјесец скрио
Сакрио ми путе
Узалуд вам труд свирачи
За другог су дуње жуте.’’
’’Оливера понови.
Понови више пута
’’Прљаво казалиште’’.’’
Бане Гарави, мој друг лалошки,
Шета по башти векова,
Одлази на перон железничке станице
Стара Гајдобра.
Посматрам га.
Кризира на лепе речи.
Музика му долази зараслом пругом,
Док чека возове,
који одавно њом не пролазе.
’’Ту је. Ту је. ’’Рече.
Уморан је видно.
Склопила се песма његова..
То знам.
Баш. Баш знам.
’’Возови. Некад их има кад ти не требају.
Кад их нема, теби требају.
Ко камени који се никад не додирну.
Плус тамбураши, код ’’Прљаваца ’’славонски ,
а код нас ће бити ови наши војвођански.
Све је то исто, само нам то нико наредио није.
Српска посла.’’
Тучемо ’’жилавку’’.
Тучемо ладну артерску гајдобранску воду.
Фатаморгана.
Ето и Весне.
Довлачи са собом
Мирис мора, спрудова, југа…
’’Дечки , ето мене на беванду’’.
***
Мирко Подобни,
Годинама је померао нежности
Својом свирком,
Гостима паланачких биртија.
Могао је сатима да држи ритам
Подижући и спуштајући мерак
За животом, музиком, игром.
Закачили су се последњих
Предкоронских година
Весели пензионери у Удружењу
’’Бели нарцис’’.
Игранка без престанка
Почињао је са минутом ћутања,
За оне који више никад крочити неће,
На теревенке,
Препуне пензионерске туге.
У ресторану ’’Кошута’’.
Главне фаце ’’Белог нарцИса’’
Дуле Кнежевић и Панто Тубић
Од суботе до суботе,
Правили су немогуће сценарије
Да гости нађу девицу свог живота
Кроз игранке до престанка,
Од народњака до рокенрола.
Тела су се њихала као јасике
Зној је капао на цитерне.
’’Увек је живот
Знао шта да ради са иксаном,
Кад му је душа у носу.’’
(из очевог либра)
***
Грожђенбал.
Освану Паланком позив
За суботњу теревенку
’’Одакле грожђе у Паланци’’,
Упитаће пензионер Машан,
Дежурно гунђало
И закерало.
’’Не мудруј Машане. Вратићемо те у Гајдобру,
Ако те тамо приме.’’
’’Чу оклен,’’ загалами дрчни Ђуро, избеглица из Дрвара.
Ућута Машан.
***
Бирош Миле са милозвучним новим именом
Франческо, те суботе се утегао као стари,
Товаришки фијакер.
Франческо је изазов.
Атракција.
Сад већ легенда прича,
Да су се паланачке фрајле у добрим,
Па и у најбољим годинама утркивале,
Која ће седети поред њега у препуној
Сали за плес ресторана ’’Кошута’’.
Бивше цурице препуне наде.
За разлог није потребна никаква мудрост а ни прича.
Франческова девизна пензија била је право бућкало.
Мамац који зна да никад,
Ловина неће проћи некажњено.
Знао је тај стари бирац и ловац одабрати
Шта му за око запане,
са сигурицом после
Плеса одвести дубоко у ноћ.
Исто се поновило кобне вечери за Франческово
Постмомковање.
Јато цурица се скупило око његовог стола.
Не дише.
Окрећу се туре.
Потоци алкохола и тек покоји сигнал да
Постоји изворчић пожуде.
***
Нова је у Клубу некадашња директорица
Фарме пилића „Три лепа бела пера“,
Слаџа из Масну Поњаву.
Гули она свог пивкана.
Онако мушки и из флаше.
Ништа јој се не дотиче.
Алиса је још у земљи чуда.
Чула је за Милета, девизног,
Званог Франческо.
Брига је није,
Не би она да квари успомене за давно већ
Заборављени живот љубавни.
Тачка је ту већ стављена као тачка .
Ни новац је већ није интересовао,
Имала је довољно уз Шуцину
Апанажу са цркавицом од пензије.
Из њеног димњака се сваке зиме
Вијорио дим који се ширио Масном Поњавом.
Зиме за њу није било,
А комшије ко комшије почеше пуцат по шавовима
Од зависти и љубоморе.
***
’’А сада нова песма ’’Гаравог сокака’’.
Хит вечери.
Ако даме могу да устану, нека бирају,’’
Шеретски ће Мирко.
Врли. Крену. Врати се да ухвати штим.
’’Не може се ухватити сенка
Од живота што ко Дунав тече,
Јер је живот и свјетло и тама
Некад јутро а некад вече.
Ал дотакну се линије живота
Две судбине као једна трају
Ил се дирну ил се не додирну
Ал једна за другу добро знају.
Ко те има тај те нема
Ко те нема тај те сања
Ко те сања тај те љуби
А ти о том појма немаш’’.
Не мари Франческо за даме бирају.
Устаде и приђе столу
Где је Слаџа из Масну Поњаву
Уживала у Мирковом музицирању.
Погледаше се.
Очи се заледише .
Франечско пружи руку.
Крну Слаџа пивкана од сто и устаде.
Љубав се те вечери роди
Ваистину.
Која сад у дуету цвркуће
Код Миле Веселице у Офису са четири промаје.
Гу- гу. Гу-гу . Гу –гу.
***
Неће Лејка да остане без одговора.
Таква је .
Чупа из мене речи.
Њена животна збројанка.
– Шта би са вековним хладом?
– Не знам.
– Шта се десило са ’’Зеленгором’’?
– Не знам.
– Ти ништа не знаш. Шалиш се са мном.
– Знају то други боље од мене. Ајд запали, Лејка.
Остаће Банета Гаравог ’’Ко те има , тај те нема’’
Корени.
Бар ледина за славља и весеља има.
Остаће песма.
Осмехну се мој лектор,
Од Букина Лејка.
Све стаде, умири се.
***
На Црвено слово наше вароши Бачке Паланке.
Ивањдан.
