Ђуру званог Белегија
Упознао сам у добра стара времена.
Он је карао неку Бисерку
У собама Мотела „Полој“.
Ја сам у компензацији
Карао неку Јаницу
У бунгаловима Ловке.
Дјуро је морао да буде Хрват
Ја ништа нисам морао
Остао сам Србин
„Србенда брале
Из Гајдобре Старе“.
Клик штекеру
Уводник.
***
Одавно нисам тиховао
На хрватској страни Дунава.
Чекам Ђуру
Званог Белегија,
(и још једног).
Дуго га очекујем,
На пролећној тераси ресторана „Дунав“
Контра банде Дунавске чарде
Насмејане Паланке Бачке.
Хватам атомски у десно
Затурена је Масна Поњава
И све приче и сећања
На Слаџу од Лесковца. Бре.
Атомски тачно у сриду.
Поглед лута у центар
Гурајући записе на врата
Фарме „Три лепа бела пера“,
Дрито Вашариште кокотњак.
Ако будем могао
Бацићу поглед иза ледја
Отвориће се улица Косовских јунака,
Где је некадашњи министар правде
Добри и поштени Војин
(као што сам и сам)
Штанцовао саобраћајне дозволе
За возила скинутих са осигурања,
Која су наши шанери
Ваљали са трулог Запада.
Мрског.
Накурченог. ЈБГ.
***
Једном се навила ноћ.
Дана као да било није.
Шуцо ме вода као слепца,
Да бивши министар правде
САО (никад прежаљене) Крајине,
Попуни саобраћајне дозволе
На дрндавој „Ремингтон“ машини,
На возило „опел суза“, боје трула вишња,
Које је претходно
Његова екипа клепила у Мађарској.
Рат је. Јебига. Рат је.
Неком је и брат.
Шуцу лихвару ни брат ни рат.
Њему откуцава
Нежна допуна до првог милиона.
Нечега.
Бар тако ме уверавају
Они што све знају,
Ево већ годинама.
Нека.
Нека тече тако.
***
Одмотава се клупко.
Паламуђење на адресу сећања,
Кад се пружа реконструкција
За записе,
На салвети,
Поред празног тањира,
Са трагом ’’лијепе њихове’’.
Трајаће и титраће то још дуго.
Ваљда док Ђуро,
Звани Белегија (и још један),
Не бану на врата ресторана ’’Дунав’’.
„Пиво“.
’’Ожујско, господине?’’
’’Може Жуја’’.
’’Жуја је закон…’’, смејем се онако за себе.
’’Баш сам ти ја неки господин’’
Хм’’.
***
Жуја је закон .
Жуја је жути маслачак.
Жуја је мој војнички друг из Осјека,
Златко Колобарић,
Који искри у сјећањима
Да ћемо чувати отаџбину као ’’зеницу ока свог’’.
Закива ми се поглед на атомски
С лева.
Пуста памет хвата пролеће на Шаренградској ади.
Крајичком ока севну
Букински Ловренац.
Жуја је ту негде,
Скривалица испред носа,
Јача од закона сваког,
Јача од Устава и протокола о самоћи,
Јача од црне земље.
Од Мостонге јача.
Њене нежне руке померају планету,
Док живи живот на свој начин,
Само њој знан.
Ветрић је слободе у ледја,
И птицама што пролећу певају
Жу-ја, жу-ја, жу-ја.
Срећна је.
Још дише и живи да прочита ово.
’’Изволте, госпон’’.
’’Да Жуја је закон’’,
Зорли се насмеја конобар. Од душе и срца.
Нема Дјуре Белегије
(и још једног)
Ни на видику.
***
Да ти је сто гатки о срећи и здрављу
За невоље никад не питај.
Никад за њих спреман ниси,
Долазе саме.
Баш кад ти се живот услача
И шчепа те санка,
Испод јаворовог дебелог хлада,
Кад се соргају ограде и све се џонбоса.
Тешко теби ако си остао закован
На голој падини социјализма.
У зо час ти све било.
То ти дође, бива никог имао ниси,
Да те упозори, бар да шапне
’’Покрени се и престрој родјаче’’.
Вакат је.
***
Академац
Високих политичких школа
Шуцо,
На време се памети дозвао.
Слушао и купио знање.
Мрежу плео.
(Мила Веселица би рекла, хеклао миље на време.)
Подупро стрико Дамјан
Подупро ’’зеленим’’шушкама.
Није крв вода.
Своје се месо не једе.
Кренуло се са ’’девизе, девизе, марке, марке’’.
Задата тачка бизниса .
Паланачка пијаца.
Покретни штек ординирао од ’’Буренцета’’ до ’’Робне куће’’,
Упориште у Плавој згради. Тамо близу.
Тамо где се штанцају тералице.
За велике своте ишло се у Липов гај,
Код стрика Дамјана.
За џакиране навиљке безвредних динара
Куцало се на споредни улаз,
Врата једне од Паланачких банки.
Добро се мрсило,
Добро се и гуслало
Кроз развалине државе,
Која је ноге отресала
У ропцу,
Од заклетве на братство и јединство.
***
Деси ми се привид примирја,
Не тутње топови. Не праше ’’праге’’.
Пуна је чаша Србије.
Невољка с обе стране реке Дрине.
Преобрати се Шуцо,
Сад је лихвар,
Један кроз један.
Примило се семе паралелног света.
Око обично то не види.
Танана памет не капира.
Отворена је књига.
Шамарају се неупућени. Процветао је бехар.
Процветали незналице и насилници.
Утрефило се да је динар као кућа,
Пре ћеш скапати него до њега доћи .
***
Ноћ је вукова. Ноћ је и вучијих очију.
Једне вечери загино је на ’’Горком листу’’
Газда Шуцо,
Са адвокатом за народ , Благојем,
Код Пекија у ’’Сови’’.
Бележи се у пјаној ноћи
Да се Шуцине работе морају озаконити
И судски оверити.
На Благоју је да штанцује
Уговоре о пословно техничкој сарадњи.
Први уговарач је Шуцо, зајмодавац.
Други уговарач је невољник , зајмопримац,
Машала и аферим родјаче.
Залаже се очевина, злато, акције
АД „Синтелона“ и „Пиваре“,
Боље очувана аута, воћњаци, радне машине.
Очи никад да заситиш. Траг сиромаштва.
Ожиљци који пецају ‘’ово мало душе’’.
Ја заложио образ.
Потапша ме по рамену лихвар Шуцо
„Немој ме зајебавати“, рече и прође.
„Али образ нема цену“, рекох.
„Па и нема. Кеш је кеш,“ замагли
И оде прекопута код „Дрље“ на врућ бурек и јогурт.
***
Махнух руком. Очи нам се сретоше.
’’Може још једно ожујско’’.
’’Може Жуја’’.
Шуњајући измедју столова донесе.
Конобарска видра.
Свезналац.
’’Знаш ли Ђуру? Одазива се на Белегија’’.
’’Ко не би знао Ђуру, Белегију.’’
’’Чекам га…’’
’’Сад ће он госпон… он увек касни. Доћи ће’’.
Шта се то дешава док бринем за себе ,
Веслајући кроз магле сећања.
Ваљда ме водиља издат неће.
Самог себе храним смехом,
Чекајући Ђуру званог Белегија.
(и још једног)
Ваљда је смех лек. Рекоше.
Качи се на ветар мира,
Који шапуће кроз дунавски топољар,
’’Где си био. Нигде.
Шта си радио, ништа.
Па ко је први запуцао Ђуро?
Да му мајку јебем.’’
Ваља то све расправит.
Платит фискални,
За деценије мрзности
С обе стране Дунава.
Нек почне од мене и Ђуре,
Званог Белегија
(и још једног, ако додје, баш ме
Брига, ако и не дође).
***
„Тешко вријеме за маторе пријатељу мој
На зидовима наши трагови
Ми кружимо као пси
Ђевојке се не обазиру за нама
Њихове косе буде сујету
Дуг је пут до вјечности
И ми га прелазимо шутке и у миру.’’
***
„Азра , рођаче“…
Букинска Жуја потврди.
Још је лепа. Господски.
***
Дође Ђуро звани Белегија,
(без оног још једног),
Да се распиздимо,
И оверимо.
’’Ко је први запуцао рођаче’’,
За век векова.
Јебига.
Време је стало.
И то је то.
Баш краја нема.
Акобогда.
