Најлепши догађај
За сваког Паланчанина
Је повратак у град,
Онако у зору,
Кад зрикавци умукну
И тек почне
Листање јутра са све четири стране
(уз љубомору сремске, винске).
***
Врнуо се Шуцо
Од стрика Дамјана,
Од Мише Делибашића,
’’сашо’’ са разрованог Татарског брда.
Толико блискости
Од Атиле Татарина до Мише Славонца,
Да не поверујеш.
Нека.
Нек се Нови Сад
Вине у висине неимарске
А богме и у ширине
Натемате.
Овај пут неће моћи проћи
Без капиталца Шуце лихвара,
Ни циглу упасоват нећеш
Мајчин сине, бахати.
Убудуће.
Нек’ се зна.
***
Роси оаза мира и без редова
За увод у паланачку рапсодију,
Уз безбедно
Буђење у домовима
Отворених врата.
Понекад за сваки случај,
Газда Шуцо плашио се
Те равне, досадне црте
Да ће однекуд из дубина
Никнути чиреви зла
Који ће растунбат Паланку
Да гној њихов
Належе нови кокотњак
Пијандура, бомбаша,
Разврата и блуда
Сецикеса и остале жгадије
Помахнитале братије
Легло белих зора
Све на црту
И потегни брате мој напаћени.
Потегни. Повуци.
Отреса главу.
Тутњи му нелагода.
Дигао би се из будућности Паланке,
Да га поклопе масе великих градова,
Где ће сербес
Уживати у плодовима
Свог Академског рада.
***
Шуцина
Река благосања
Рађала се на ушћу,
Све са гумицама за кеш,
Машинама за бројење и штанцање
Штековима на киле.
Незадрживој бујици бољитка,
За све који су му били у близини,
Пензионери, раднички трибуни,
Домаћице и наравно
Поштена интелигенција,
Која је пабирчила
Ситан ћар,
Уз покоју мрвицу
Шуцине доброте.
Насупрот
Свим законима мајке природе.
Речице, поточићи,
Чак и покоје врело
На свом изворишту,
До лаката
Се мутило.
’’Црно, мастиљаво, волим те црно
Безобразно’’,
Уливајући се
Тек на ушћу у бистру
Шуцину реку,
Где се све разбистравало
И бројало.
Натенане.
’’Све је у контри.
Поготово у памети.
Док се други сете
Ти си намирен’’,
Знао је рећи.
Утеха.
***
’’Има ли љубави.
Звече они који сањају.
Помешају се са облацима
И лете у непозната пространства,
Тражећи постељу
За своје узалудне мисли
И танане додире нежности.
Ако љубави нема
Све се неважним пише.
Изглед, доброта, памет,
Одзвања звекет новца,
Распламсава се пламен моћи.
Ни крај ватре
Да се огријеш
Није ти дато…’’
Из Лејкиног записа о правилима лепог понашања.
***
Мирослав је важио за вредног
Младог домаћина из мог завичаја,
Гајдобре, али оне,
што још живи у мојим сећањима.
Мирослав није био из кућа партизанског наслеђа.
Бива од богатих.
Динар велик као кућа.
Лако се потроши, а тешком муком стиче.
Дрндавим, а као лутка умивеним трактором
„фергусоном“ киријао је по гајдобранском атару.
Носиоци борачких пензија,
Ратни инвалиди, споменичари отимали су се за
Његово киријање.
Ваљало је грцат црну колонистичку земљу.
Све на време.
Ради рода,
Ради проклетства завичајног,
Брука да не покне по селу.
Тешко се паметним било навић
Живјет у туђим кућама.
Тешко је било преврћат Брозову земљу.
Поготово су тешке биле јесени,
Када закиша а кукурузи од рода
Загудале до црне земље.
Сваки убоги дан чекало се на ред
По неком издивјалом списку
Да вредне руке Бијељинара и Врањанаца
Заузму редове и берба да крене.
Некад се род рушио кад већ увелико
Новембар загуди голомразицом
Гајдобранским атаром.
Мирослав је мудровао и одлучио да идућу јесен
Купи једноредни берач за кукуруз.
Модернизација а и рачуница тако казује.
Први у селу.
Скупио се комшилук.
Мудрује се и закључује .
Без покрића за ’’машину која сама бере кукуруз’’.
Крчме се уштипци и кружи шљива
Са плавом етикетом.
– ’’Ево ћаћа ја га купих.’’
-’’Нека сине, нека си. Срећно ти било.
Него то што си купио,
Јели Спасо Комад купио?’’
-’’Није , шта ће Спасу берач?’’
-’’Ето вала, вељу да ти рекнем,
Да то ваља првог би Спасу запало.
Запало би њега , не тебе црни кукавче. ’’
Мирослав се отужи.
Пружи поглед низ Мостарску бару.
Зна да ће поваздан тумачит очеве речи.
Јаче секу од бритве.
***
Пратила је ова обична гајдобранска прича ,
Дуж Шуциног табанања на лествици успеха.
Увек је било како се људи договоре,
Кога ће да извичу и уваже за првог,
А не како се конта кога народ хоће.
Држи се њега.
Држи се првога,
Погрешит нећеш.
Омладина би данашња рекла.
Врх је.
***
Жмурећи је знао нумеру Слаџиног
Кућерка у Масној Поњави.
Кад би га стисли никад укабулио не би
Да је пред зору знао се ушуњати
У њено двориште,
На брзинске блиц састанке, везано за ’’Комуну Б’’.
Овог јутра ушао је певушећи
’’Слађо моја Слађо, очи Бајине,
Дао бих за тебе пола Крајине.’’
-’’Кој бе то зивка…,’’ зачу се глас из доњег дворишта.
Слаџа и гракање гусака, патака, морки и ћурки.
Ухвати оркестар штим.
Отпоче разговор о гашењу фарме
’’Три лепа бела пера’’.
Слаџа из Масну Поњаву ни да …
Бекне.
