Драги пријатељи, да Милана самостално корача упишите 734 и пошаљите на 3030, моле вас аутор Недељко и Мила Веселица.
***
Сећам се слома.
Најтежи је онај емотивни.
И кад је на дупло голо. Блеф.
И кад је са покером асова.
И један и други повлаче треску душе,
Негативан слом.
Кад заложиш главу за стражњицу
Позитиван слом.
Кад се неко после педесет година
Појави и провуче жицу,
Где си био, шта си радио, како живиш?
Опаучи те носталгија љубави прве,
Завртиш флаше Вранца
И тугујеш,
Јер добро знаш
Да и њој лако није било,
Док потеже за пелином негде у Истри
И она тугује,
Бар тако поруке кажу.
Мила Веселица зашкиљи и одапе
„ухватио си синдром Весне.“
Знам, Весна, богиња пролећа…
Жуја…
„Где сам био досад
Окренуо сам твој број
И после неколико реплика
Замрзио телефон што звучиш тако удата
Чујем жамор у позадини
И сребрно звецкање
Кажеш дошли су кумови
По вас, јер идете на скијање
А на рубу реченице
Између точке и зареза
Изгубљена је слушалица
Ја чујем уздах опрезан.
Весело ти трепере гласнице
Купили сте нову кухињу
И то не неку од иверице
Него од масивног дрвета
Па ми описујеш детаљно
Све од ладице до штедњака
Па ти за Народни радио
Поздравља родбину и честита
Између точке и зареза
Из дубине слушалице ја чујем уздах
Опрезан
И док ми причаш, причаш, причаш
Изнад мене виси оштрица, као да ми неко други
Управо суди
И пита где си био до сад.’’
Миле Кекин
’’Хој дрито… зајно.’’
Прсло негде у Пули,
Као одговор на
’’Мора да си био у Истри
Кад пишеш дрито.’’
***
Договорен је слом Кокотњака.
Труст мозгова
Правних, економских, младо пољопривредних,
А богме и Аничкиних филозофских наука,
Уз благослов ’’блажнејшег“ газда Шуца
И његове десне руке
Слаџе из Масне Поњаве.
Привео књигу на два слова. Колектив пилићара узнемирен,
Узнемирена и кокадија,
Само песи весели
Црни и Наталија,
Кевћу около без престанка
Да пилад не би побјегла из тора
Сиротани малени и бели.
Песи су песи.
Никнуће нови зуби
За неке нове коске на видику.
***
Ми грунули Београдом
Кад је то имало смисла
Уз Вуков поклич „Јуриииш…“
Вук повуче ручну.
Погреши у команди.
Побрка дугмиће.
Стадосмо.
Како тад, тако досад
Тапкање у месту.
Цупкање,
Диплање у празну тикву.
Увек контра, никад назад.
И Матија записа
„Слом Вука Манитога’’.
После преправи
На „Међу“.
***
„Конзилијум“ труста мозгова
Фарме за старт
Спроводјења договореног слома
Кокотњака „Три лепа бела пера’’.
У танчине оверио
Печат.
Прва мера је спровођење
Медијске пропаганде да су се
На Кокотњаку
Пилићи заразили гамбором.
Болести.
Губитак имунитета. Свесна уштеда на бесплатну
Испоруку по списку обавеза према
Виђеним, утицајним, моћним, свим осталим битницима
(макар и лажним),
Мрачних чувара.
Закона у раљама примитивне корупције,
У функционисању Кокотњака.
Налаже се
Бившем команданту Добровољног ватрогасног друштва,
Бркатом Дулету,
Да на дневном прегледу
Очекиваних угинућа пилади
Исте трпа у „Змајевку“ петотонку
И паланачким улицама воза.
Да се глас што даље и јасније чује
О катастрофи епидемије
На Фарми.
Исте пилиће не сахрањивати у атару
Него враћати на Фарму.
Гомилат до даљњег.
***
Обуставити било какву продају
На улазна врата Фарме
Видно окачити упозорење да је на Фарми
Епидемија. У току.
Пожељно је да директорица Слаџа
Замаже очи
Запосленим на Фарми,
Да дају сагласност за оснивање
Фирми ћерки
Моћне ’’Комуне Б’’,
А будуће „Градња Шуцо и син’’.
Закључак је од посебне важности
За запослене
Јер једино тако
Могу наплатити верност према газда Шуци,
За све турбулентне године
Проведене на Фарми.
Улог је велики.
Комплетан бруто приход
Од испорученог турнуса
Дели се на једнаке части,
На бркатог Дулета,
Стручњака Фиргу,
Милоџанки Николу,
Гробара Драгана,
И будућег научног радника Вука.
***
’’Ти ниси на списку директорице’’, рече Фирга.
’’Бе се снађе Слаџа. Бегај…’’,
Насмеши се.
На ситно.
Два ока у глави заиграше,
Одаје веселост.
***
Љубав на линији раздвајања.
Остарили нежни тренуци
Носталгије и додира,
Одавно побегли на адресу тамо.
Негде далеко.
Утишао се Кокотњак,
Слути се долазеће
Време Слома.
Пилићарског.
Изгледа да никог брига није
Никоме да стало није,
Можда лепој општинској
Инспекторици за екологију, Маци,
Са хиљаду жалби грађана,
Да Вашариште почне дисат,
Пуним гасом,
Са обадва плућна крила
Без мириса воња
Из Кокотњака.
Још да из осакаћене Багремаре
Крене ветрић
(исто тако осакаћен са
Говорном маном)
И оживи
Посрнуло пролеће
Које кљуца семенке
Еликсира живота
Са длана
Весне, Богиње пролећа.
***
Стари је мало попио Вранца.
Чекајући прошек из Ровиња.
