Начео се врбопуц.
Еротске маштарије.
Сливници под пуним притиском
Носе смеће од задриглих лучоноша
Кроз сивило и мрак од наших живота
Кроз дириговано сокоћало
Карају ли га карају
И парају
Брате мој напаћени,
Дрељим у јмбг.
Баш дрељим и прерачунавам се.
Ваљда дошао вакат
Да могу да шкрабам шта ми на памет пане
Да псујем и бучем до зоре
Органима врашког реда и мира.
Нисам ни за малу кашичицу,
Безбели нисам интересантан.
Нема ефективе.
Записи на средњи прст
Кад се шака сквочи
И затегне.
Начео се врборпуц
Јасико моја
Штекована.
***
Много се куцнуло чаша
Попила се сила божја
’’Анђелија точи, Анђелија служи
Ал за милом срце тужи.’’
Орило се у шкиљавом сепареу добре воље
Словачког ресторана ’’Звезда’’
У Пивницама.
Јанко никад дозван
Да у протеклим годинама
Буде извикан као комуњара
Расипа причу из свих праваца
Полажући на сто
Пожутеле фотографије
Чекам глас.
И стиже од Јанка
’’Ово су наши’’,
Кажу они мудрови
Да очи најлепше замагле
Ладни шприцери
На вражију врућину лета деведесет прве.
Ладни,
Ко сиса сеоске подврискуше.
***
Војска је то.
Слике су обрубљене са четири стране.
Плавушани и гарагани.
Озбиљна господа Пивничка.
Тумачење је наранџа у мраку
Изгубили се крици са подијума
Испред гласа неиспричаних прича
Докази са мирисима почетка
Двадесетог века.
’’Камарад… тако ме Јанко ословљавао
Кад је хтео да зацрвени
Линију разговора… Ово су ти четници
Из Пивница. Ниси знао. Погледај шта
Пише на полеђини слике…’’
Краснопис.
Ћирилица сложена под конац
Наплаћена данима, годинама,
Деценијама
У кутији за ципеле ’’Борово’’.
У праву су они што бележе
Научна достигнућа о мерама
Брзог трежњења.
Записали да шокиран организам
Најбрже избаци малигане из човјека.
Тако и би са мном.
Задавам ти Божју вјеру.
Превод краснописа из складишта
Мојих сјећања
’’Освећење четничке заставе у Пивницама
Лета господњег 1930.
Кум заставе Краљев судија
Из Оџака извесни Бакић Милан.’’
Тако ваљда прочитах и запамтих.
Еј, бре Србине,
Оверио Краљев Судија.
Тачно да се најежиш.
***
На слици Јанко ми показује прстом
Једног од Пивничких четника.
’’Овај је из моје породице’’.
Рече.
Остаде прст на слици.
Код Словака се као и код Срба
Мртви чувају и поштују.
Посебно се чувају породични хероји и бунтовници.
Чувају се успомене
Кроз приче.
Поштују се њихова херојства
Тек кад замину године
Кад се све истунба и све дође
На своје.
***
’’Камарад… време је да се обнови прича о Пивничким четницима’’.
Нити зуба бијелим, нити проговарам.
’’Има да направимо друштво које ће неговати
Успомене на ове силне претке. Заталасало
Се са свију страна, пуца Југа а Србију ваља
Сачувати. Него види са Благојем адвокатом,
Да се региструје друштво.’’
Вергла Јанко.
’’Ако нема чувара обичаја
Нема ни села’’.
’’Неће дати комитетлије. Црвени.’’
’’Рекоше дошла демократија’’
’’Вратили су Гишку и Гарду из Вајске’’.
’’Нас нико зауставит и вратити неће’.
Далеко је Словачка..’’, смеје се Јанко.
На ногама сам у трену.
’’Војводо’’.
’’Сердару’’ скочи Јанко на ноге лагане.
Изљубисмо се.
Иза врата вири Анђелијина глава.
Донела је мирисе словачких зора.
У Пивницама.
Љета господњег 1991 године’’.
1970 године сабраше целу школу у салу биоскопа
’’Војводина’’ у Гајдобри. Нема граје.
Онај што је имао најјачу руку за шамарање шета између редова,
Меркајући кога ће прво звизнути за пример.
Неки Вардић, по мојим сећањима, наставник музичког
А и осталог васпитања. Тај кад те одалами за цео живот понесеш ожиљке.
Зато га се и данлиданаске сећам.
Приказује се ’’Битка на Неретви’’.
Подупире се култ Господара свега и свачега.
Знао је Ћопави сатрап шта треба чинити или не чинити .
Знао, до последњег даха.
Лете слике Бринера. Слике Бате, Бориса, Љубише и наравно
Милена.
Печати највећи над највећим.
Орсон Велс.
Све је личило на војску.
Сви учесници на једну страну, четници на другу.
Усамљеници. Краљева војска је брадата, зла, лоша, задригла, убога.
Тако слике кажу.
Вртешка историје коју врте победници. Вртуљци зла.
***
Кад четници крену у напад Стеван Вардић
Подигне руку, а ми из свег грла
Загракћемо ’’Банда, издајници, уа, уа, уа…’’
Кад партизани дочекају и ожежу из митраљеза
Заорга се напредна Титова омладина,
По команди стиснуте песнице наставника Вардића
’’Напред наши, удри, ожежи… ура… ура…ура…’’
Кад друге војске Немци, Талијани, усташе појаве се на платну
Наставник руку не диже.
Подигне главу и дуго гледа у слику Ћопавог на зиду
Више платна биоскопског.
Слика је обешена и тамом сија.
Час пуњења и прљања бистрих потока у главама
Дечака и девојчица из основне школе ’’Алекса Шантић’’ у Гајдобри.
Тако некако то је било.
***
Отац је бацио дуван. Навалио неки сув кашаљ,
Зашао дубоко у пролеће.
Баталио дуванкесу и шкију, коју је стрико слао из Невесиња.
Почела мајка да мота и дувани.
Иде јој од руке.
Има и чибук од трешњина дрвета.
Чибук на шаре.
’’Тачно би га могла јести, колико ми нешто годи’’.
’’Не манитај бога ти Зоро. Ја га вала више мотат нећу,
А ти ради шта ти воља’’.
Тихи улазак демократије у Невесињску 105.
Распричао сам се о филму. Сипам утиске.
Фрљам се са историјом.
’’Није то баш тако било’’, рече мајка.
’’Како није. Гледао сам.’’
’’Можда си гледао а питање је шта си видио.
Једном ће ти се све рећи самом. Сад време није.
Ево ти ћаће, нек ти прича’’.
’’Дедер ни реч више да чујем. Чуће неко.
Не љути се на мајку.’’
изађе отац на гањак.
Његова је увек била задња.
***
’’Јуна 1941. велике усташке снаге поклаше и
У јаме бацише српски живаљ по Херцеговини…
Страдао и невесињски срез. Дигоше се
Краљеви обвезници и дигоше устанак.
Поново невесињска пушка.
Први у Европи. Слободари.
Поручник краљеве војске часни српски
Официр 24. јуна 1941. , код села Трусина у Зовом долу,
Крсто Дерић, уби Павелићевог доглавника
Мију Бабића, задуженог за концентрационе логоре усташије.
’’Јунски устанак.’’
Мајчина прича кад је сатрап
Ћопави увенуо.
И утихнуо.
***
Не дају, не дају. Повуците се, време није.
Рече Благоје, адвокат. Не играјте се са ватром.
Још оловка црвеном бојом пише.’’
Пренех Војводи Јанку ’’Бомбашу’’ часном Словаку
из Пивница Благојеве речи.
Војводи Јанку као да си душу отео
И бацио је бесним песима пред ноге. Ћути.
Ћутање секунде претвара у дане.
Ћутање је тежак повратак у тишину.
Негде крајем септембра посекоше Војводи Јанку
Три велика ораса на њиви у атару, близу села, ноћу.
Опомена црвених преторијанаца. Један од
Пилаша скину кожни мантил, пљуну и дочепа се
’’зорке моторке’’:’’ Чу …четници у Пивницама.
Мајку му издајничку јебем’’.
Опомена за неталасање и курчење.
Јанкови ораси нису пуштали да се лишће
Незелени чак до априла.
Борили се са животом.
Ораје.
***
’’Неће Аничка доћи.’’
’’Како неће’’.
’’Конспирација… Практикант људских претеклих
Душа. Агитује.’’
Нешто кад би боље размислио можда је
Из моје перспективе све наопачке окренуто.
Можда још нисам пронашао своју тачку
Гледања на догађаје који се узмутише.
Пата карата.
’’То иде некако линијом животних искушења…
А онда дођеш у фазу равне црте..’’
Испрескакала ме моја Жута. Друга.
На пасја прескакала.
***
– Да запјевамо Златко Валихора.
– Не знам ти ја певати. Више волим да слушам.
Ћутање подвучено мемлом и тескобом.
Адресирам мисли на Војводу Јанка ’’Бомбаша’’.
Зид.
Зид доброте и милосрђа.
’’Нема те. Булазниш. У бедаку си друже мој.
Уврти у главу ’’Не убиј, нити љуби Словака’’.
Исписнички је ’’љуби Словакиње’’,
Посла СМС Жута.
Златку се оте,
’’Ej, javor, javor, zeleny
Milej pod okenkem sadeny..’’
Ваља научити
Дисање лепоте живота…
Главе пјане.
