– Нема те ко ни шећера.
– Нема Добрице. Горчина.
– Ни трага ни гласа. Издала те оловка.
Побегли ти ликови.
– Свега помало.
– Тргни се. Не нервирај се. Ударио си
У обадва смера. Бабље лето.
– Михољско код нас. Октобар. Некад
Време револуција. Памтим Вељка.
– Не пишу се у твојим годинама револуције.
Мисли на продужетке јесени златне.
– Бринем о себи Добрице. Бринем.
– Мој красни ти мислиш. Скоцкај се
И сврати на чашу прошека.
Прави Истранин. Гемиште да тучемо.
Горска је сила Добрица.
Зна понекад
Да мрачи. Бежим му тад са биљега.
„Јебала те револуција. Докон поп
И јариће крсти.’’
Оде Добрица.
Оде да се таји.
Испод декице,
Без насиља.
***
Само сам га ја звао
Вељко Револуција.
Мој рођо по крвним зрнцима.
Рођени.
Корен праоца Николе
Од села Удрежња,
Задња пошта Невесиње.
Његова грана откачила се
По женској линији.
Моја се завретала на мушку страну.
Вељко Револуција,
За неупућене и поспрдне
Вела, први цапинаш гатера
Пилане на крају села.
Наравно до силбашке џаде.
Рођени мој.
Закуцала се јесења соната
На брисаном простору,
Звижди уводне ноте кошаве
Упркос зракама
Што се склањају
Са оштрице закаснелог октобра.
Млађи брат расрпеда историју
О доброти веселе машине
И прве капље се претачу
У суво грло,
Спреман за одбрану доброг цуга
За долазећу силину зиме,
Затрпану
Великим рачунима, гранама од ветролома,
Ружних слика са националних сокоћала
Зајапурених жена што вуку „крмаче’’
Ранчеве, цегере, тршчаре,
Са најскупље пијаце на свету
Паланачке треће руке
И ока што не штреца,
Док у мрачак
Купи рекет од тезге до тезге,
Ништа добро.
Баш ништа ни да се потпише.
Да ми је рођеног
Вељка Револуцију
Са цапином да се сјури
Од тезге до тезге.
Елем.
***
Прича се прича:
1988.
Ко би се надао
Да ће октобар замирисати
На револуцију.
Нико брате. Нико.
Дрнда Пековићев аутобус
Марке „Там’’
На ванредној линији до Паланке.
Зуба не бјелимо.
Мој рођени Вељко
Дели жутило „Манастирке’’
Да саулише страх „Цапинаша’’.
Пуне се плућа храбрости
Усне намичу ганге и покоју псовку.
Весели Богдан окренуо на шпрдњу,
Наплаћује учешће у Октобарској револуцији,
Онако одока.
Напуни се капа шушки.
У шарагама виркају цапини,
Гуљачи кора, пушка М-48, однекуд и Камење.
Резервна варијанта два џака кукуруза у кллипу.
Искрцавање,
Зграда Комитета, Црвени се.
„Ој Србијо из три дела…’’
Отчепи Јефто.
Заорга са свих страна.
Зафитиљио Божо, саботер
Свих статута и Закона о удруженом раду.
„Друже Тито ми ти се кунемо
Да са твога пута не скренемо’’
„Јебо те Тито“,
Пробрсла Богдан и тутну
Капу са новцем
У плави раднички комбинезон.
Спучи шпиљку.
„Шта то лану Богдане’’,
Запени Божо син палог борца
Из пресудне 1945 године.
„Отац му погрешио страну’’, знао
Би да се понекад јада, ако би
Имао ко да га слуша.
„То што си чуо, јадо’’,
Отрси са себе Богдан.
Зајуни Божо.
Зачивита.
Бива пут
Богдана.
Испречи се мој Родјени Вељко
Рукама ко лопатама поклопи.
У трну варнице.
„Србију нам растачу на
Три дела, вама је до зајебанције.
Срам вас било“.
Микрофонија.
Закрчаше микрофони
Тог октобра 1988 године.
Крче и данлиданаске.
Заборавили револуционари
Да уштеле
Озвучење Спасоја Милићевића
На пристојан размак.
Спасоје заборавио да их јами.
Важда је у некој преши.
Годинама.
***
Не лаћу се олако
Црвени другови
„шуровог“ микрофона.
Редаљка на опрезу.
Тражи се на видику бистро.
Није им веровати
Ни кад печате и божју вјеру задају.
Комитетлије,
Власници црвених „југића’’ испод
Чекића и тек понеком
Кршином од љубавница Милица,
Бивших другарица.
Пођарила се радничка класа.
Кренуше викачи.
***
„Зашто се ви као Срби плашите Србије,
Кад се ја као Мадјар не плашим.’’
Саши Браца у даху.
Све се заљуља.
Као Добричина љуљашка лети код Арене.
Још се љуља.
Љуља љуљава.
***
Убрзо после четири године
Браца је помоћник
Министра иностраних послова.
Бициклиста, премијер, Милан Панић
Даће му педалу,
Уз објашњење
„да се супроставља Владином плану
О спречавању етничког чишћења’’.
Поентира Браца
„Како ја као Мађар
Могу да учествујем
У етничким чишћењима’’.
„Ђавоља пређа Вирац“,
Коментарисао би мој рођени Вељко Револуција.
***
Пролазе слике револуције
Улицом Маршала Тита,
Набилавамо шта се спрема
Шта ће бити
И остале трице и кучине.
Добошари се испред сваке куће
Гласнику се диктира у уво
„Ди ови свет иде“.
Нашминкана и могуће нашмркана
Јелица,
Старопаланачка алапача приупита.
„Наредба, баба, наредба. Сви колонисти
У вагоне па из Новог Сада натраг
У Босну и Херцеговину’’.
‘’И Црну Гору.’’ Придодаде Машан.
Фотошопираној баби Софији
Зацаклише се очи, ваљда од среће
‘’Канда сада могу да мрем
Ди сам овај час уватила’’.
‘’Канда него шта. Што си се
Кандала, кандала и надала,
Мрш у три пичке материне’’,
Продера се мој родјени
Вељко Револуција.
Осетљив је
На шпорке речи.
Здрну се.
***
Прекида ми Добрица писање. Баста то њој.
Кад никог другог до мене нема
Да враћа у рикверц сећања,
Приче о љубави.
‘’Стани мало мајсторе о Револуцији.
Она још тече. Увек ће тако.
Слушај, имам проблем.
Мушкарци увек трабуњају о првим љубавима.
Ми жене о последњим .
Где је ту решење.
– Не видим га Добрице. Ваљда , сећање.
Такво је, какво је…
– Злоћко си . Медо. Што да радим.
Мени се поклопила прва и последња.
– Ти си срећна жена Добрице.
– Мислиш. Уникатна.
-Да. Управо тако..
– Andiamo ciao.
– Ciao bella Pic
