Прошле су приче
И љубави прошле
Нанизало се свега и свачега
Куканција.
До неба и још даље
Ако има.
Ако нема, има да буде,
Одакле сећања крећу
Не знам
Одакле у тами једино
Може да кликне љубав прва
Стварно не знам.
Све што дође
Отме се од команде извршне
Дође и оде
Љубав прва.
Она је безазлени дечак плави
По потреби се огласи
Љубав прва
Она је девојчица исто тако плава.
Тињало
Никад да буде гаревина.
Све је закопано
У три метра ДНК
Притуљено.
Дођу разбојници друмски
Фукаре и сецикесе
Крампају
Ашове
Кубикашице лопате у смене три.
Лопатају
Секирају секирама и крче врзину
„Ајд немој будалетино
Танак си ти
За подухвате велике“.
Нико је покорио није
Нико јој доако ни близу
Нико.
Нико,
Нико.
Ништа од нико
По геометријској прогресији.
„Манипулатор, филозоф и лажац си ти“.
Прзница је Блу.
Љутко је за све одреда
Да не поверујем својим ушима
А потом
Ни својим очима.
Читам њена слова љубавна.
Поглед бежи на илочку страну,
Дунав се игра са мојим
Лошим вибрацијама
Данас је среда,
31.јануар 2024. године
Дугачак и никакав месец,
Време сиромашења
Крпљења краја са крајем
Тачкирање,
Сретно му било.
***
Чарда „Дунав“.
Волим је.
Не по навици, не по
Пролазности лепих ствари
Ни по чему
Што би се закачило
За базу мојих успомена
И на срце ударило
Уз логорску ватру душе.
Там там.
Хиљаду му бубњева
Свеже поцепаног крвотока.
Волим Чарду „Дунав“
Као прву љубав мог радног века.
Трпајући године
Међусобног мимоилажења
Из разлога
„Што се мање гледамо,
Више се волимо.“
Можда би подвукла Блу
Ако хоће да призна.
Заоргају лотре
Јесењих плодова
Војводине родозлатне.
Џеп господари
„Колико пара толико музике“.
Кркља Нешо Циганин,
Златан зуб,
Исто тако цигански цар од прима,
Маестро Жика Силбашанин,
Провуче тек толико да се зна
Између староградских.
„Треба стати подмазати,
Треба стати подмазати.“
Времеплов кврцка
Игра игру своју.
Ваљда нека боља времена
И увек су боља,
Кад прођу.
„Дунав чарда“.
Тражим свој лик
У модерним кретањима,
Макар зеру.
Бестрага ми сећања,
Нема брале мој.
Брате.
***
Крчмимо дивље смуђеве
Пре пола сата
Победили смо мале вериге
Са лонцем
Где су погубљени шарани
Домаћи
И деверике побегуље,
Дарко Божић и ја.
За Дарка је моја Војводина
Северна Србија,
За мене је
Патриоти самом себи признатом
Срце Србије.
Све остало су приче,
шарена лажа и шећерлеме.
(Понекад Мила Веселица
Зна изненадит са ђаконијама
Слатким, уинат мојим габаритима).
„Дунав чарда“
Затворићу очи,
Чекајући да велики господин
Од угоститељске магије
Паја Иванчић
Дође и подвуче црту,
На данашњи дан
Дружења са
Дарком Божићем,
Мојим претеклим пријатељом,
Из села Рудовци.
Да,
Код Лазаревца рударског
И револуционарног.
Тако било.
Некад.
***
Кад хоћу да јој побегнем
Она се стрефи ту.
Ни макац даље.
Мира ми неда.
Сочива јој воде очи
Годинама.
Лејка се лејка.
Дрељимо уз реку Дунав.
Надошла је године ове,
Испричала се.
Критика и самокритика
На наше писане колумне.
„Не слушаш“.
„Не“.
„У чему је ствар“.
„Није важно“.
„Хоћеш да ћутимо“.
„Хоћу“.
„Добро. Тако ћемо се испричати најбоље“.
Заћутасмо.
Два велика друга.
Пријатеља.
Две мустре.
Мистика.
Надошла велика и моћна река.
Ветрови учинили своје,
Кркљају пиле „зорке и моторке“.
Брекћу зелени тамићи.
Оде шума.
Брисани простор
Спржена Цврцина бара
И околина.
Пси у чељустима проносе гранчине
Каскајући за господаром,
Који гура јапанер са дрвима
Весело ревући
„Три метера сомота
Зар те није срамота
Да ти љубиш млада момка
Матора девојка“.
Додирну ме Лејка,
Она би рекла нехотице.
Стресох се.
Нека је струја ипак била жаруља
Или тако некако
Јебем ли га.
***
„Јеси ли при себи“.
„Јесам“
„Богати шта си тако потонуо. Шта тражиш,
Шта блесаш. Слажеш.“
„Тема за колумну“
„И“.
„Видиш. „Скелин“ пут. Посигурно знам
Да се Чарда с оне стране Дунава
Зове Дунав. Илочка прича.
Посигурно се могу заклети да је
Овог тренутка Блу сишла са мора и планина,
Да ми маше поздраве, кунећи се да се то зове љубав прва.
То монтирам Лејки у главу.
Не боли. Не може да шкоди.
Оте јој се онако под дрварски
„Е, туго моја…“
Тако то записано.
***
Кресну Дарко Божић машину.
Враћа ме у град,
Живог и здравог.
Још гаснут нећу.
Уинат.
Прекиде.
Као да је синуло праскозорје на обрисима
„Дунав чарде.“
„Побратиме знаш ону…“
„Коју“.
„Ону кад су клали гуску Цигани“…
Отпочех.
Из ког дела мозга
Кренуше речи.
Саме.
Дарко се смеје.
Дода гас.
Паланка уђе у још једну разгледницу
Обичног дана.
Сасвим.
Неко би гуштао.
Полетио би у
Кушин успомена.
Немогућа Блу.
