Често се дешава да смо закаснили са плаћањем рачуна, нисмо отишли на тренинг, семинарски рад смо послали у задњи час, ,,заборавили’’ смо да пријавимо неки испит. То понашање може се посматрати као проблем уколико постане учестало у једној или различитим сферама живота. У том случају, говоримо о прокрастинацији.
Појам ,,прокрастинација’’ у дословном преводу значи ,,одложити за сутра’’. Конкретније, када за неку особу кажемо да прокрастинира то значи да она намерно, вољно одлаже своје претходно испланиране обавезе и активности, упркос свести о томе да одлагање може имати негативне последице. Прокрастинацију најчешће препознајемо у раду, кућним обавезама, социјализацији и када је у питању здравље.
Радна прокрастинација, односи се на одлагање пословних обавеза или на одлагање тражења посла. Прокрастинација у свакодневном животу, односи се на одлагање плаћања рачуна, кућних обавеза, виђања са породицом/пријатељима. Здравствена прокрастинација, подразумева одлагање одлажења на лекарске прегледе. Прокрастинација у вези са доношењем неке одлуке, на пример, о промени посла, прекиду токсичне везе или, пак, о почетку заједничког живота са партнером, и слично. Академска прокрастинација, која се односи на одлагање учења и често је срећемо у пракси, чему ћемо се детаљније посветити у овом тексту.
Често је присутна појава да се, како од стране особа које прокрастинирају, тако и од њиховог окружења, прокрастинација изједначава са лењошћу. Међутим,то није исто и важно је направити разлику. Кључна разлика је да код лењих особа постоји апатија, односно равнодушност у односу на активности и обавезе, на њихово неизвршење и могуће негативне последице, док, с друге стране, особе које прокрастинирају, заправо, избегавају оне активности и задатке услед којих се покрећу њихови ирационални страхови, опсесивне мисли, интензивна нелагода и непријатност. То значи да је код прокрастинације тај моменат борбе са сопственим емоцијама доминантна карактеристика. Стога, означити лењом особу која прокрастинира води једино ка занемаривању и омаловажавању њених осећања, то јест продубљивању проблема те се онда оставља по страни и сагледавање целокупне слике и адекватно приступање проблему.
Када особа одложи испланирану обавезу, конкретно учење, она добије тренутну дозу задовољства јер је одбацила од себе нешто фрустрирајуће – седење сатима за столом и учење нечег тешког, неинтересантног. Међутим, на дуже стазе посматрано, то бива покретач интензивног стреса, хроничног умора, проблема са спавањем и/или апетитом, психосоматских тегоба, проблема у социјалном функционисању, док се на нивоу емоција јавља зачарани круг анксиозности, кривице, беса, стида, депресивности. Добро је, стога, увек када осетимо импулс да нешто одложимо преиспитамо предности и мане тог потеза.
Период студирања, са свим својим роковима и многобројним обавезама, јесте стресан, али, с обзиром на то да различите особе имају и различите одговоре на ту ситуацију, не можемо рећи да су рокови и обавезе сами по себи узрок прокрастинације. Узрок се налази у одређеним дисфункционалним уверењима која особа може имати о себи и обавезама, као на пример: ,,Боље да уопште не изађем на тај колоквијум/испит, него да паднем’’ или ,,Ово градиво је много досадно, не могу да поднесем тај осећај непријатности’’.
У сржи прокрастинације најчешће ћемо, дакле, препознати нездрави перфекционизам, пренаглашене страхове од грешке, неуспеха, критике и низак праг толеранције на осећај фрустрације. Сва претходно наведена уверења корен најчешће имају у васпитном стилу који је негован у породици. Критикујуће и контролишуће родитељство ће повећати шансу да се код деце развију нездрави перфекционизам и њему својствени страхови, док претерана попустљивост и презаштићивање могу водити ка неусвајању радних навика, односно неразвијању толеранције на фрустрацију.
Битно је да скренемо пажњу и на то да прокрастинацији може претходити и друга крајност, то јест прекомерно учење, засићење и синдром сагоревања који може да уследи ако се проблем не препозна благовремено.
