Priča Glena Kaningema je možda stara,i sakrivena pod prašinom zaborava, ali je zato sigurno jedna od najinspirativnijih u istoriji sporta, u čijoj su srži hrabrost, nada i bezuslovna vera.
Slavni atletičar harao je trkačkim stazama 30-ih godina 20. veka, a ostao je upamćen kao najbolji američki dugoprugaš svih vremena, olimpijski vicešampion i svetski rekorder na 1500 i 800 metara. Na čuvenom „Medison skver gardenu“ izvojevao je trijumf na 21 od 31 trka na kojima je učestvovao. Bio je jedan od prvih trkača koji je zapretio da deonicu od 1500 metara pretrči za manje od četiri minute. Rezultati ipak ne mogu da dočaraju najvažnije – isti taj mladić koji je požnjeo silne uspehe i upisao u se u atletske veličine i najbolje trkače na duge staze u istoriji, godinama je u detinjstvu bio nepokretan, a noge su mu u jednoj nesreći bile uništene.
Porodica Kaningem 4. avgusta 1909. u Atalanti u Kanzasu postala je bogatija za jednog člana – na svet je došao mali Glen. U kriznim godinama uoči i posle Prvog svetskog rata nije bilo neobično da dečica od svega šest, sedam godina već zarađuju za život i na taj način pomažu porodici. Tako je Glen već od sedme godina zajedno sa starijim bratom Flojdom imao „posao” – njihov zadatak je bio da se svako jutro u lokalnoj školi pojave pre svih, potpale peć i zagreju prostoriju za profesore i ostale đake.
Mesecima su dva dečaka marljivo i strpljivo palili staru, gvozdenu peć, i niko nije mislio da je to rizično zaduženje. Međutim, jednog zimskog jutra, u staroj, trošnoj kući koja je predstavljala školu, izbio je požar, jer je neko u peć umesto kerozina stavio benzin. Dok je pomoć stigla, 13-godišnji Flojd već se ugušio u plamenu, dok su Glena izvukli iz vatre onesvešćenog, više mrtvog nego živog. Tada slabašni osmogodišnjak danima je nakon nesreće bio u nesvesnom stanju, a donji deo tela bio mu je potpuno razoren, toliko da su lekari sa sigurnošću tvrdili da više nikada neće moći da ustane iz invalidskih kolica, čak su predlagali amputaciju obe noge.
Godinama kasnije američki atletičar ispričao je kako je nekoliko puta u retkim trenucima svesti načuo razgovor lekara sa njegovom majkom u kome su tvrdili da će najverovatnije izgubiti bitku sa životom, i da je tako možda i bolje nego da provede život kao bogalj, potpuno nepokretan od struka pa nadole. Glen je čak i tada, u tom polusvesnom stanju, čvrsto odlučio da se neće predati, da će preživeti i da će hodati – ponovo će hodati! I zaista, uprkos pesimističnim prognozama, on se oporavio i preživeo, ali su mu, nažalost, donji ekstremiteti bili „razoreni“ – meso kolena i potkolenice bilo je izjedeno u plamenu, a spržena desna noga postala je kraća od leve. Lekari su savetovali da svakodnevno masira i isteže noge kako bi bar vratio osećaj u njih, ali i pripremili su Kaningemove da će san o tome da Glen ponovo prohoda verovatno zauvek ostati samo san!
– Vremenom mi se osećaj vratio, ali bilo koji pokret izazivao je ludačku bol. Posebno kada mi je otac protezao noge. Sećam se, kada bi se on umorio od masiranja, majka bi nastavila, a kada ni ona više ne bi mogla, ja bih sam to radio – rekao je jednom prilikom čuveni američki reprezentativac.
Silovita želja i velika vera da će ponovo hodati nisu napuštala Glena koji je imao samo jednu viziju – da svojim nogama vrati život! Ni dve godine od incidenta, on se odmarao u bašti na prolećnom suncu, kao po običaju u svojim kolicima. Najednom, bacio se iz kolica, počeći da puzi i da se bacaka po travi, vukući noge za sobom, odlučan da dođe do ograde koja je uokvirivala imanje. Ono što je desetogodišnji dečačić namerio, uspelo je – samim čudim uspravio se i stao na noge pridržavajući se za ogradu. Tako su započeli njegovi svakodnevni napori – nije bilo trenutka da ne vežba i pridržavajući se uz tu ogradu, uči ponovo da hoda. U periodu od narednih nekoliko meseci na zaprepašćenje svih lekara i okoline za Glen je zaista ponovo hodao. I ne samo to – on je trčao. Trčao je kao gazela, možda ne glatko i bez napora kao ostali, ali brže od svih!
– Umelo je đavolski da boli dok hodam, ali dok sam trčao ništa nisam osećao. Zato sam stalno trčao, trčao do iznemoglosti. To je bilo jedino što sam radio – ispričao je Kaningem.
Sa 12 godina bio je najbrži u konkurenciji svojih vršnjaka. U gimanziji je postavio nacionalni rekord pretrčavši 1500 metara za četiri i po minuta, što je tada bilo gotovo nepojmljivo. Na fakultetu se pridružio atletskom timu u kome mu nije bilo ravnog. Mnogi nisu verovali u njega, morao je satima pre trke da se zagreva i radi vežbe za noge, kako bi ubrzao cirkulaciju, ali su istrajnost i upornost „radile“ za njega i on je postao deo američke olimpijske selekcije. Učestvovao je na Olimpijskim igrama 1932. u Los Anđelesu i zauzeo je četvrto mesto u trci na 1500 metara. Na sledećoj Olimpijadi u Berlinu 1936. u istoj trci osvojio je srebrnu medalju. Dobio je 1933. počasno odlikovanje za razna dostignuća u trčanju na srednjim prugama i tada su ga prozvali „Gvozdeni čovek iz Kanzasa“. Svetski rekord u trci na 1500 metara na otvorenom oborio je 1934, ali planetarni rekorder postao je i 1936. u deonici na 800m. Pri kraju karijere, 1938. postavio je još jedan svetski rekord – na 1500 metara u dvorani.
Novčane nagrade koje je požnjeo kao najbolji na trkama i elitnim takmičenjima, Glen je uložio u dva salaša – nije voleo luksuzan život. U godinama koje će uslediti razveo se od supruge Margaret, ali je ljubav i sreću pronašao sa Rut, koja je podigla njegove dve kćerkice iz prvog braka i rodila mu još desetoro dece. Nakon penzionisanja, Glen je služio u američkoj mornarici, potom je na koledžu predavao motivaciju i psihičku edukaciju, da bi se u poznijim godinama zajedno sa Rut posvetio vođenju doma za problematičnu decu i tinejdžere na svom imanju.
– Kroz našu kuću prošlo je skoro 10.000 mladih. Često nas je u jednom trenutku živelo više od 80 pod istim krovom. Šta je bio recept za tu problematičnu decu? Samo strpljenje i tolerancija – rekao je novinarima jednom prilikom nekadašnji svetski rekorder.
Veliki, nenadmašni Glen Kaningem, čovek koji je prkosno životu pokazao da se može i nemoguće, ako u sebi imaš volje i smelosti za to, preminuo je 1988. godine, ostaviviši u amanet „krilaticu” koja ga je „gurala” napred kada je bilo najteže:
– Ali koji se nadaju Gospodu, dobijaju novu snagu, podižu se na krilima kao orlovi, trče i ne posustaju, hodaju i ne umaraju se!
