Широк осмех и оштри зуби освојили су предшколски узраст. Плишана играчка узнемирујућег изгледа у последње време се појављује свуда – на вашарима, у дечијим продавницама и у рукама најмлађих.
Мишљење родитеља о томе да ли треба да купе малом детету чудовиште застрашујућег изгледа је подељено. Поједини сматрају да је то играчка као и свака, која је, на неко време, постала популарна, док друге плаши чињеница да је у питању лик из хорор игрице, пише Euronews Србија.
Хаги Ваги први пут се појавио у видео игри „Poppy Playtime“ као негативац. Игрица је добила „PEGI“ класификацију 13, што значи да је намењена деци старијој од тог узраста, међутим, плишаном играчком је фасцинирана знатно млађа генерација – деца од четири, пет година.
Поједини родитељи у свету и у Србији изразили су забринутост на друштвеним мрежама, како због изгледа лутке, тако и због видео игре, с којом многи предшколци вероватно нису ни упознати, иако желе да поседују свог Хагија Вагија. Уље на ватру долила је песма Јутјубера „TryHardNinja“ под називом „Free Hugs“, која нема директне везе са видео игром, али је посвећена овом „чудовишту“. У песму се чују стихови „грлићу те до твог последњег даха“, док се на снимку види Хаги Ваги како шета мрачним ходницима.
Само предмет или медијски садржај?
Стручњаци истичу да је важно направити разлику између обичне плишане играчке и медијског садржаја, који заиста може да узнемири дечији ум.
„Иако је хорор игрица ‘Poppy Playtime’ неприкладна за децу млађу од 13 година, сама плишана играчка је само предмет као сваки други и нема опасна својства“, каже за Euronews Србија дечија психолошкиња и психотерапеуткиња Ивана Нешић.
Психолошкиња Кристина Карановић наглашава да узнемирујући садржај, било да је из игре или из спота песме, може да уплаши дете, што може касније да доведе до несанице, ноћног стаха, анксиозности или агресије.
„Задатак је родитеља да створи топлу атмосферу у којој дете може да поставља питања и да призна ако га је нешто уплашило“, истиче саговорница.
Нешић наглашава да се лутке често користе у дечијој психотерапији јер оне увек репрезентују човека, односно личност.
„Ако је дете препуштено само себи у игри, па почне да фантазира, то би могло да изазове страхове, али родитељ треба да створи атмосферу у којој и оваква играчка може да буде корисна за дете и да кроз њу открије чега се плаши и како се страх превазилази“, наводи психотерапеуткиња.
Важно пружити контекст
Наглашава да сама играчка апсолутно не може да буде опасна сама по себи, и да је важно да родитељи не отпишу природну дечију радозналост.
„Дете види да је друга деца имају и са уживањем користе. Деци су често интересантне и кутлаче или варјаче, једноставно, дечији ум је радознао. Ако му нешто забраните без објашњења, оно ће остати збуњено“, каже Нешић.
Она додаје да, ако родитељ без објашњења каже да је шарена плишана играчка опасна, то за дете није адектаван одговор.
„Родитељ и дете би требало заједно да се играју, да виде шта је тај Хаги Ваги, да ли је добар или лош, или можда незанимљив“, објашњава.
Својевремено је родитеље бринула опсесија најмлађих за мршавом плавушом са облинама – Барбиком. Ипак, Нешић наглашава да деца често не виде у тој Барбици само леп изглед, већ супер хероја, медицинску сестру или радницу у фабрици.
„Ако сам тај контекст направимо, онда њихов изглед није проблематичан“, додаје.
Безопасна играчка из „опасне“ видео игре
Забринутост родитеља када је у питању сусрет малог детета са призорима из хорор видео игре, или било којим другим узнемирујућим садржајем, ипак је оправдан. Иако често сама не играју ту игру, могу да пронађу исечке или детаље Јутјубу или ТикТоку.
„Дете можда често види само плишану играчку и не зна ништа о томе. Међутим, ради се о игрици у којој се приказују агресија и крв. Нема случајно ознаку „PEGI 13″. Деца, као и одрасли, из радозналости могу себе да изложе призорима који ће их потрести“, објашњава психолошкиња Кристина Карановић.
Она подсећа да је раније међу децом био популаран кратак хорор филм под називом „Sirine Head“, који представља језиво, високо биће са сиреном уместо главе, које убија људе. Она наглашава да родитељи морају да селектују медијски садржај који је доступан деци.
„Пожељно би било да се у кући направи топла атмосфера где деца могу да имају отворену конверзацију. Такође, важно је селектовати садржај коме деца имају приступ, поготово предшколски узраст. Што је дете мање то селекција треба да буде већа и постоје различити програми преко којих то може да се уради“, објашњава Карановић.
То се односи, каже, и на друге садржаје, попут изазова на ТикТоку, који могу да буду изузетно штетни.
Нешић такође додаје да је од великог значаја да родитељ буде упућен које видео игре играју млађи малолетници. Она сматра да друштвене мреже не би требало да буду доступне за децу млађу од 15 година, јер ту могу да се сусретну са садржајем који може да их збуни, а то су пре свега експлицитни сексуални и агресивни садржаји, као и говор мржње.
„Изложеност деце друштвеним мрежама и садржају који се брзо мења и има превише надражаја утиче на развој, на фину моторику код деце. Већ сада се виде драстичне разлике у томе којом брзином деца усвајају језик или држе оловку, или колико дуго су у стању да задрже пажњу“, закључила је Нешић.
