Најмлађи га никада нису видели, миленијалци се сећају да постоји. Само старије генерације памте како се некада користио фиксни телефон.
Фиксни телефон у неким кућама и даље постоји, али га укућани не користе уопште, а када зазвони нико се не обазир на њега. Претплата се плаћа редовно, али се разговара преко мобилног телефона.
Александар Бел предложио је да општи поздрав приликом јављања на телефон буде Ахој, међутим, јавност то није прихватила. Зато предлог Томаса Едисона изговарамо у току дана много пута – Хало.
Први телефонски разговор у Србији обављен је пре 140 година.
„Што се тиче телефона у Београду, када су се појавили било је 50 бројева телефона, од тога је само 10 бројева било за грађане, а остали телефони били су додељени институцијама. Спајали су се у телефонским централама. Прво смо звали оператера, који би нас повезао са особом са којом желимо да разговарамо“, објашњава Милена Видосављевић, кустоскиња Музеја науке и технике.
Централа је знала да погреши само једном, ако је веровати Бати Стојковићу. Сада, фиксни телефон користи око 2,36 милиона становника, а пре пет година 2,48 милиона.
„Приметан је вишегодишњи тренд пада броја корисника фиксне телефоније. Посматрано за 2021. у одсносу на 2020. годину за 1,6 одсто је мањи број претпланика. Можемо да кажемо да тај тренд пада броја претплатника прати и тренд опадања саобраћаја у фиксној мрежи“, каже Ана Скочић из „Ратела“.
Усвојили смо неке друге, брже навике и тако су чари фиксне телефоније полако пале у заборав. Некада сте вероватно имали двојника, комшију или у некој другој улици. Свака кућа имала је телефонски именик, а неизвесно је било ко вас зове све док се са друге стране не чује – Хало.
