Деценијама уназад крај године био је резервисан за припрему меса за зиму, а 29. новембар синоним за свињокољ. У неку руку и разумљиво. Дан републике био је нерадан, па су многи то користили да одраде овај велики и важан посао који им обезбеђивао храну до пролећа. Данас је свињокољ у оном старом смислу само понегде очуван, а чини се да од њега нису остали ни чварци. Бар не да су доступни онима са плићим џепом.
Када сам била баш мала, нисам знала шта се тачно слави, али сам знала да тог 29. новембра нико не ради и да идемо на село код бабе и деде. На свињокољу је увек било рођака, комшија, пријатеља… Сви су помагали да се посао што пре одради, а уједно су се и дружили. Није било потребе да се задаци стриктно деле. Ко год је знао и хтео секао је месо, сланину, правио кобасице, пекао роштиљ или кувао гулаш…
Е, али чварке није могао да прaви било ко. То су могли само деда и мама, јер су морали да буду „по нашој мери и укусу“. Сви приближно једнаке величине – мали, а хрскави када се отопе. Да могу да се „грицкају“ онако у пролазу и без хлеба. Као што се данас грицкају чипс или смоки. Ни случајно нису смели да буду велики и масни!
Осим што су сви који су се затекли на свињокољу, тог дана јели и пили, обичај је био и да им се по нешто спакује да понесу кућама. Неко је добио мало меса, неко кобасицу, било је и оних који су тражили кожуру, али ниједан пакет није био без чварака! Јер, ко уопште може да поједе толике килограме чварака, а и то је, искрено, некако био најјефтинији део свиње.
У то време важило је правило да „сиротиња“ једе чварке и користи маст, док је уље резервисано за оне са бољим примањима.
Нема више Југославије, а нема ни јефтиних чварака
Од тада је прошло 30-ак година. Ствари су се потпуно преокренуле. Нема више Југославије, 29. новембар није празник, људи су се отуђили и све се мање друже, а чварке данас „сиротиња“ тешко да може да приушти.
Постали су деликатес! Делукс роба! У трговинама се могу наћи у паковањима од 100, 200, 300 грама… Па тако у зависности од тога да ли се ради о „обичним“ или дуван чварцима коштају и до 2.600 динара по килограму. Нешто су јефтинији на манифестацијама или пијацама. Али, где год да се продају, скупљи су од килограма бута. И то, чак до три пута!
То некада није било замисливо, јер готово нико није куповао чварке. Они који су их имали делили су их „шаком и капом“. А од најситнијих остатака, које нисте могли никоме да дате (ми смо их у кући звали рождине) правиле су се погачице са чварцима. Тешко да би данас неко ко овај деликатес купује по папреној цени, био спреман да га искористи за погачице.
Слично је и са машћу. И она је у међувремену постала „здрава“, па за килограм неретко треба издвојити и двоструко више пара него за литар уља.
Стручњаци имају објашњење за ову појаву. Тврде да је разлог томе све мањи број свиња, као и чињеница да оне имају све мање масноће… Ипак, чини се да су и маркетинг и промоција учинили своје. Јер, чим се нешто прогласи здравим тражња почне да расте… Добри менаџери то знају да искористе и да зараде! А зашто и не би, када има оних који су спремни да плате и неразумне износе, само зато што је то ствар престижа!
Чварци се данас могу купити новцем, али не и оно што је некада ишло уз њих. Искреност, осећај за друге, пријатељство, другарство, заједништво… То је непроцењиво и све више нам фали! А управо је то оно што је „сиротињу“ с почетка приче чинило богатијом него што су и она и било ко други тада видели.
Ко зна, можда ће за 30-ак година опет доћи неко ново време… И можда ће се чварци опет, након диснатора и дружења, навелико и нашироко делити по комшилуку… До тада старијој и средњој генерацији остају само сећања на Дан државности земље која више не постоји и чињеницу да су истопљени комадићи свињске масноће некада били доступни свима, а не привилегија богатих!
