Убиство двогодишње Данке Илић продубило је несигурност и узнемиреност у друштву које су пре непуних годину дана погодила два стравична масовна убиства, у којима су и починиоци и жртве деца и млади. Сада видимо да је неко убио немоћно дете јер је желео да избегне одговорност – трауме су дубоке и дуготрајне, каже психолошкиња Радмила Вулић Бојовић. Поручује да апсолутна безбедност не постоји и да морамо да научимо да живимо са тим.
Психолошкиња Радмила Вулић Бојовић је, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, рекла да нас је, након Рибникара, Дубоне и Малог Орашја, убиство двогодишње Данке Илић померило из темеља.
“Реч о детету, о беби практично која нема ни две године. Њена могућност да саму себе заштити од било чега је заправо била непостојећа. Тако да је на одраслима, на разним одраслима, било да јој некако ту заштиту пруже“, каже Радмила Вулић Бојовић.
Наводи да су сви имали потребу да се на неки начин укључе у случај нестанка двогодишње девојице из Бора и да сазнају шта се са њом десило, али да је и у овом случају на медијима било да следе кодексе и да праве јасну разлику између онога што је информације, сензационализам и спекулација.
“Мислим да извештавање није било добро за свеукупну атмосферу, која је, да подсетим, трајала десет дана. То је био јако дуг период… Овај расплет догађаја кога смо постали свесни јуче, мислим да је дубоко узнемирујући. Говори о тој некој баналности зла и о томе како људи који могу да почине нешто заиста страшно, живе ту међу нама и ни по чему се не издвајају“, каже психолошкиња.
Истиче да је за друштво узнемирујуће то што иза убиства детета стоји то што је неко хтео да избегне одговорност.
“Ставимо по страни у овом тренутку судбину тог несрећног детета и те несрећне породице која је изгубила дете. То је стварно нешто најтеже што човеку може да се деси у животу, али читав овај сплет околности где се двојица одраслих људи одлучује на тако нешто и десет дана држe читаву јавност у некој врсти лимба, некој врсти стања ни на небу ни на земљи, када се не зна шта се дешава, генеришу се разне страхови… Природно је да сваки родитељ, па и онај ко није родитељ, у том тренутку некако каже – чекај, па да ли је моје дете безбедно, шта да радим, како да обезбедим безбедност детету”, каже Радмила Вујић Бојовић.
Одговор је, каже, такође узнемирујућ и нешто са чиме морамо да научимо да живимо.
“То је да апсолутна безбедност, нажалост, не постоји. Увек су могуће неке ситуације које могу да буду ризичне и могу да доведу до, недајбоже, трагичног исхода, да доведу до повреде, да се нешто деси… И негде би требало да свој начин и свој приступ и родитељству и припреми деце за реалан живот, прилагодимо томе. Да им кажемо – не постоји начин да ја над тобом бдим 24 сата, то је немогуће. Али ти би негде требало и морало да препознаш где су опасности и шта опасности могу да буду”, рекла је психолошкиња.
Дубока и дуготрајна траума
Наглашава да су прошлогодишња масовна убиства оставила дубоку трауму на нас, будући да је реч о ситуацији за коју, истиче, 99 одсто људи не би могло ни да замисли да је могуће да се деси.
“Можемо некако да разумемо нашим сазнајним апаратом и емотивним апаратом да дође неки странац, неко ко има менталних тешкоћа, итд. и уради неки стравичан злочин. Али да то уради дете, или јако млада особа, то је практично нешто са чим ја као професионалац, ево 11 месеци после, још увек имам проблем да схватим како је могуће. Могу да замислим како је људима који живе своје свакодневне животе и питају се шта ли се крије иза лика који видим, да ли је то неко ко потенцијално може да ме угрози”, рекла је Вулић Бојевић.
Истиче да трауме не само да су дубоке, већ ће и дуго трајати.
”Мислим да је ово што се сада десило са девојчицом Данком негде само потпирило на неки начин или продубило несигурност, јер чак ни једно дете које је мало, има мање од две године, једва хода, кажу да није говорила… није сигурно“, каже психолошкиња.
Како живети у страху
Напомиње да је важно да не улазимо у ирационалну димензију страха – да ће нам се нешто лоше догодити када изађемо на улицу, али да је неопходно да будемо спремни да одреагујемо на ванредну ситуацију најбоље што можемо у одређеном тренутку.
“Следеће што је важно то је квалитет живота. Знате, живети у страху, живети у тој врсти напетости није једноставно. Не само што није једноставно, него оставља трајне последице. Ми не можемо функционисати тако. Ми имамо у психијатријским и психолошким и психотерапијским ординацијама епидемију анксиозно-депресивних стања, која директно произилазе из овог контекста у коме ми живимо, у коме је несигурност заправо нешто што нас прати сваки дан”, каже Радмила Вулић Бојовић.
Због тога људима саветује да се окрену себи и својим ближњима.
„Да стварају микросветове утехе и сигурности без идеја да негирају да опасност постоји”, наводи психолошкиња и додаје да се, онда када се осетимо несигурно, треба обратити особи од поверења, која може да нам пружи утеху.
”Неки пут таква реч, такав разговор, значе много више него не знам ни ја какве мере безбедности, јер оне заправо нису апсолутне, као што ништа није апсолутно”, истиче Вулић Бојовић.
