Bačka Palanka imala je pre 230 godina dve vodenice na Dunavu i par mlinova na konjsku snagu

2360
Foto: Dnevnik

Bačka Palanka jeste varoš pored Dunava, ali njen opštinski atar od skoro 50.000 hektara deo je velike vojvođanske žitnice.


Nekada je, kažu stare knjige, pšenica bila najzastupljenija ratarska biljka, danas se sve manje seje, a ovdašnjih 20-tak pekara kažu da se i hleb manje troši, a više preferiraju peciva. Nekada su mlinari u ovoj varoši imali i svoju ulicu. Mlinska ulica današnji je deo Ulice Ive Lole Ribara, između ulica Žarka Zrenjanina i Veselina Masleše.

Ljudi koji su kroz istoriju zapisivali razvoj ratarstva, mlinarstva i pekarstva u ovom delu Bačke, kažu da se u vremenu kada se pšenica ručno žnjela, jedan deo mlatio štapovima, zrno vejalo na vetru, a posle mlevenja takvog žita hleb bi bio crn kao zemlja. Obično se mlatilo toliko žita koliko će za porodicu biti dovoljno do proleća, a ostalo je lozom vezivano u snoplje i na tavanu čuvalo do proleća. Kasnije su konji „teranjem u krug” odvajali žito od slame. Velika olakšica za seljake bio je pronalazak parne vršalice 1874. godine, a ovde je prvo čude od tehnike kupio Adolf Kon, a dve godine kasnije vršalice nabavljaju Kameralna uprava i Jovan Stojković. Kasnije su kupljene još dve, pa se u palanačkom ataru vršidba završavala za dva meseca. Mlinovi sa dva kamena koje su pokretali konji zamenjeni su vetrenjačama, a još 1790. godine radile su dve vodenice na Dunavu na bačkoj i dve na sremskoj obali. Kasnije ih je bilo 20-tak na Dunavu, rukavcima i zadržale su se čak do Drugog svetskog rata.

[wonderplugin_slider id=181]

 

Prvi parni mlin sagrađen je u Nemačkoj Palanci 1880. godine, a vlasnici su bili „Akerman i ortaci” iz Bača i Gajdobre. Nekoliko godina mlin je slabo radio, jer su ljudi pšenicu mleli u vodenicama, a usluga je bila jeftina. Kada su prvi vlasnici parnog mlina bankrotirali, izgubivši velike novce, mlin otkupljuju Jakob Bruker i Anton Červenji. Oni su mlin modernizovali i uspešno radili. Na mestu starog mlina, koji je porušen, i danas je mlin, ali ima već godina kako ne melje žito, a postoje silosi i sušara koja od leta do jeseni zuji i suši ne samo pšenicu. Drugi parni mlin izgrađen je 1911. godine u Staroj Palanci, a ta zgrada je pored pravoslavnog, odnosno danas Gradskog groblja, i prvobitno je služila za sušenje hmelja. Zgradu su napravili Jozef Šen, Georg Biker, Jakob Jerkovski i Johan Dici.

„Žitoprokut” koji je poodavno privatizovan, izgradio je firmu koja je posle novosadskog „Danubijusa” bila najjača po mlinskim, siloskim kapacitetima i proizvodnji hleba i peciva u ovom delu Bačke. Parna pekara „Žitoprodukta” izgrađena je 1958. godine u staroj zgradi mlina i zadovoljavala je potrebe grada sve do 1985. godine kada je osavremenjena i na kraju prošlog veka, dok je još radila, imala je kapacitet od blizu 2.000 kilograma hleba na sat. Danas Bačku Palanku i okolna mesta uglavnom snabdevaju privatni pekari, a priča se da ovdašnja parna pekara ne peče hleb, mlin ne melje nekada poznato palanačko brašno, a vekne se donose čak i iz Beograda, gde se, navodno i vozi palanačko žito i tamo melje u brašno!!!

Stariji se sećaju da se ovde, na primer, do polovine prošlog veka, a ponegde i dalje, hleb pekao u kućnoj varijanti pod sačem, u rerni šporeta na drva i u „paorskoj peći”. Hleb se pekao tako što se ložila kukurzovina, čuke i retko slabije drvo iz rita. Još se u ponekim kućama mogu videti paorske peći koje se lože spolja, iz kućnog dvorišta. Peći su ozidane na par spratova i zauzimale su deo sobe. Na prvom spratu bila je krpara ili otkani ćilim na kome se sedelo oko peći. Tako su nastale i prve pekare u kojima se uslužno pekao hleb. Domaćice su mesile hleb i u saćurama od rogoza zamotano testo nosile „kod pekara”, a takvih pekara bilo je skoro u svakom šoru Stare Palanke. Hleb je bio velik, od 3-5 kilograma, zavisi koliko usta ima u kući, a pekao se najčešće dva dana tokom nedelje.

[wonderplugin_slider id=10]

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here