Неговање духа, развој маште и креативности једно је од важнијих задатака одрастања

Интервју са Соњом Петровић

331
Фото: Владимир Величковић

Соња Петровић позоришна је редитељка, дипломирала на Академији уметности у Новом Саду, затим мастерирала на Факултету драмских уметности у Београду, а онда се и вратила Академији као студент докторских наука.


Њене представе су игране у Србији и иностранству, награђиване и цењене, режирала је неколико радио-драма, и директорка је Фестивала еколошког позоришта за децу и младе у Бачкој Паланци. А поред тога, један ентузијаста великог срца, бунтовна и храбра, спремна да се бори за праве вредности, за децу, за уметност, културу и човечанство у глобалу.

За почетак, о почетку – твоја повезаност са фестивалом, прва учествовања, како се развила љубав и инспирација?

– ФЕП је настао 1994, а 1995. је одржан први Фестивал еколошког позоришта за децу и младе у граду у ком сам рођена и одрасла. Те године сам имала пет година. Игром случаја, у породици су ми оснивачи па сам кроз њих почела да будем врло активна на самом фестивалу. Са пет година сам била у дечјем жирију, и сваке године чекала август као једину прилику да у мом граду гледам представе, учествујем у радионицама са реномираним уметницима које и дан данас срећем, познате у свету драмских уметности. Моје стваралаштво се развијало кроз ФЕП, он ме је профилисао, научио, показао другачију алтернативу, изборе, могућности, кроз њега сам открила свој таленат. Од учествовања на радионицама, у жирију, па као волонтер, затим координатор волонтера, координатор музичког програма, до тога да неким „нормалним” следом околности са 18 година постанем директор фестивала, што сада, из ове перспективе делује шокантно! Свакако је ФЕП разлог зашто сам данас редитељ, зашто сам у позоришту. Да није било Фестивала не би постојали канали кроз које бих открила себе и своје занимање. И то нисам само ја, већ читава генерација људи која сада води ФЕП јесте у домену драмских, музичких или ликовних уметности, које су открили своје таленте и потребе кроз фестивал.

Зашто је ФЕП битан за локалну заједницу а првенствено за најмлађе суграђане?

– Фестивал је настао као потреба деце. Основали су га васпитачи који су били свесни недостатка позоришта у Бачкој Паланци, и сличних културно-уметничких садржаја. Потребан је јер је неговање духа, развој маште и креативности једно од важнијих задатака одрастања. У граду који нема ни једну другу институцију која би се тиме бавила ФЕП је неопходан колико и ваздух, вода и сунце. Понекад је тешко објаснити и разумети да је уметност и креативност у развојном периоду детета важна колико и физичка активност.

Како ФЕП опстаје? Ко га подржава и да ли је било неизвесно неких година одржавање самог фестивала?

– Како ФЕП опстаје је можда најтеже питање. Његов опстанак је највећа мука и борба и разлог како се он из ината сваке године рађа као феникс. Али опстаје управо јер ми који га организујемо знамо шта нам значи, шта нам доноси, имамо моралну обавезу, дужност и одговорност да се сваке године у августу враћамо у свој град, да за неке нове малишане, будуће уметнике, омогућимо препознавање њихових талената. Када причамо о финансијској или некој другој врсти подршке, то је наравно доста проблематично. Бачка Паланка је мали град који није у фокусу неких комерцијалних спонзора, нити републике, нити покрајне, тако да смо ми на некој маргини бивањем у малом месту, бавећи се програмом за децу и младе. Ми добијамо средства од Покрајинског секретаријата за културу и информисање и од Општине Бачка Паланка, али то су премала средства да би се оваква врста манифестације одржала, тако да велика већина ствари је на волонтерској бази и у том смислу фестивал гаји истински волонтерски дух. Двадесет осми Фестивал еколошког позоришта за децу и младе подржан је и од стране Швајцарске владе, у оквиру пројекта „Култура за демократију”, који спороводи Хартефакт фонд.

Ове године ФЕП се одржава од 18. до 21. августа, под називом „Кретање”. Можеш ли нам рећи нешто више о теми овогодишњег фестивала?

– Сваке године фестивал бира тему у односу на тренутак, што на локалном то и на глобалном нивоу. Ове године се бавимо проблемом миграције и неприхватања других и другачијих, не мислећи само на мигранте, него и на ЛГБТ популацију, било кога ко се на неки начин осећа по било којој особини, изгледу, боји косе или било чега другачији и неприхваћен у својој средини. Због тога нам је мото „Кретање” који реферише не само миграцију, већ и промену свести људи у нашој заједници. Тема обухвата и постковид моменат – кретање је било онемогућено, а путовања, одласци и доласци, чине нас бољим људима, доприносе нашој толеранцији, разумевању и прихватању других, то су вредности које ове године ФЕП промовише. Сваки фестивал је тематски, пре свега и еколошки, па кад кажемо кретање, мислимо и на еколошку кризу, климатске промене које јесу саме по себи кретање и мењање планете, људи и њихових особина.

Које представе, музичаре и радионичаре очекујемо ове године?

– Ове године на фестивалу биће једанаест представа. Долазе нам позоришне групе из Данске, Аустрије, Словеније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Представе ће бити кореографске, дечје, оне које су експерименталне форме и оне које су ближе класичном позоришту. Имамо и представу за бебе од 12-24 месеци, на коју смо посебно поносни јер је то једна од циљних група за коју се најмање ствара. Сматрамо да је то фантастичан начин да се већ у том узрасту деци приближи уметност. Нисмо изричити и уско везани за неки одређени жанр баш због тога што овај град нема позориште и што деца немају прилику да виде разноликост позоришта. Тако имамо и радионице за све узрасте, радионице за децу и родитеље. То је нешто што негујемо и желели бисмо да родитељи проводе време заједно са децом и да им граде навику конзумирања културног садржаја.

ФЕП сваке године расписује конкурс за волонтере. Ко се може пријавити, каква су им задужења, која су твоја искуства као и искуства волонтера?

– Сви смо прошли те фазе и бивали волонтери на фестивалу, а и даље смо, само се сад више не зовемо тако, стога нам је веома битно да негујемо волонтерски дух, па наши волонтери конкретно учествују у реализовању фестивала, питају се о садржају и спроводе то у дело. Тиме покушавамо да оснажимо младе у нашој заједници и да их афирмишемо да могу да утичу, да се питају и мењају своју средину. Сваке године на фестивал се пријави преко сто волонтера, узраста од шеснаест година па на даље, немамо старосну границу! Једном приликом смо имали волонтере од шесдесет, седамдесет година. А у великој мери то буду средњошколци и студенти. Постоји више група где се волонтери могу пријавити, а то су креативни тим, промо тим, еко патрола, анкетари, техничари, домаћини наших гостију, новинари, испомоћ у кухињи и редари.

Да ли би издвојила неке моменте или постигнућа Фестивала током година?

– Оно што бих издвојила, што се дешава у нашим приватним животима а део је утицаја Фестивала, јесте наше највеће постигнуће. Координатор волонтера је ове године уписао режију на Академји уметности.

И што имамо већ плејаду професионалних глумаца у Бањој Луци и Новом Саду. Генерацију младих људи које је ФЕП оснажио и инспирисао, многе љубави које су се десиле на фестивалу, упознавања људи из разних крајева света је нешто на шта смо посебно поносни.

Фото: Јована Семиз

ФЕП је неминовно утицао на то да заволиш позориште, па данас режираш своје представе које су познате и награђиване. Да ли би издвојила неки свој фаворит и зашто?

– Тешко је издвојити фаворит јер је сваки нови рад са новим људима, улагање енергије, времена и знања. Свака је у одређеној етепи мог живота била важна. Можда представа „Ко је убио Џенис Џоплин“, где сам открила могућност и начин да се лично изразим. Тематски, ова представа носи све оно што је мене мучило, када сам одрастала у једној малој средини, и са тим сам се негде поистоветила са Џенис Џоплин. Она је одрастала у једном индустријском граду, без музеја, позоришта, покушавајући да нађе начине да изрази свој таленат. Тако да та представа јесте највише огољавање мене саме, моје личности и потреба и бољки које су ме мучиле одрастајући. Највише кореспондира са публиком кроз искреност, емотивност и врло је енергична. Имам фантастичну екипу младих глумаца који су успели заједно са мном да пренесу једну поуку из шесдесетих година прошлог века, револуцију младости. Да пренесу колико је то заиста важно и потребно, колико јасно и гласно желимо да одбацимо све те наметнуте родне и друге улоге, предрасуде, идеје о томе како наш живот треба да изгледа и шта нам живот и одрастање намеће.

Представа „Код вечите славине“, драмског текста Момчила Настасијевића, ове године освојила је многе награде. Можеш ли нам рећи зашто си изабрала баш ту драму?

– Када сам изабрала ову драму, сви су били шокирани, јер је класични комад који је ретко извођен у историји српског позоришта. Писан је 1935. године, али тема је нешто што је генерацијски, мени и људима око мене, важно. Одговорност према прошлости, начин на који носимо прагрехове својих предака и начин на који се са тим суочавамо. Живимо на поднебљу који је кроз историју био пун насиља, крви, ратова, а нама је представљено као полуистина и бајка, па нисмо сигурни да ли су се неке ствари заиста десиле. Ако тако одрастамо и тако живимо, онда ће свака следећа генерација бити све збуњенија и све мање дефинисана. Мислим да се идентитет гради управо на прихватању својих корена, своје земље, своје националне датости да би смо били спремни да се суочимо и да то мењамо. Тако да та представа тематизује прародитељски грех у митолошком смислу, ликови су доста мистични и метафорични, али говоре суштински о нашем наслеђу, религији, паганизму, сукобима, односу према женама у то време, а то се нажалост није много променило. Доста је тешко било овакав апстрактан комад реализовати. То се и десило у процесу, а у позоришту је тога све мање. Све постаје површно и лагано, а ова представа од публике тражи да размишља, тумачи, надодаје своје идеје и импресије. Од септембра је поново на редовном репертоару у Српском народном позоришту, тако да је препоручујем свима који су стрпљиви и спремни на размишљање – ово није лака забава.

Да ли је у плану нова представа?

– Тренутно радим на припреми за нову представу, у позоришту Тоше Јовановић у Зрењанину.

У питању је представа за децу, драматизација романа Десанке Максимовић. Прадевојчица која се бави једном еколошком причом, у периоду када су људи били повезани са природом и живели у складу са њом. Негде то и јесте поука, да се вратимо природи, да црпимо ресурсе на позитиван начин, а не да се постављамо хијерархијски као да смо изнад онога што нам је по природи дато, а то је највеће богатство које постоји. То је прва дечја луткарска представа коју радим у животу и веома је изазовно. Мислим да је важно причати са децом, у том најмлађем периоду одрастања, о тим темама да би се негде у будућности и њиховом одрастању однос према природи здраво изградио.

Да ли можеш читаоцима и читатељкама да препоручиш књигу, филм, представу, музичку нумеру и уметника или уметничко дело којем би требало да посвете пажњу?

– Књига: Оља Савичевић Иванчевић: „Пјевач у ноћи“, романса. Тренутно је читам. Питка је, дубоко емотивна, изненађујућег стила, са мирисом мора и звуком далматинских клапа.

Филм: Yellow submarine из 1968. Увек може да се гледа!

Представа: „Тихи дечак“ Позоришта за децу Крагујевац. Прича о глувом дечаку испричана рукама, такозваним платформ театром.

Уметник:вChristo and Jeanne-Claude lend art уметници, а уопште препоручујем да обратите више пажњу на ову уметничку дисциплину.

Музичка нумера: Florence and the Machine, увек све у сваком тренутку.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here