BAČKA PALANKA: Po već ustaljenim navikama, u julu se narod ovdašnji seli na obalu Dunava i zalivnog jezera Tikvara. Bazena nema mada je njegova gradnja počela pre skoro šest godina.
Ljudi su naučili, kao i njihovi preci, da se rashlađuju u velikoj reci. Tek kada zvezda upeče narod shvati koliko je dobro živeti u gradiću koji se bukvalno nalazi na obali Dunava.
Stariji, dokoni, ali i mlađarija na raspustu skoro po ceo dan provode na plažama. Deo njih kampuje u priobalju, razapnu šatore, rashlade lubenice, ručak i večeru kuvaju u kotlićima, raspale vatru za roštilj, a u nabavku odlaze biciklima ili pešice, jer su kampovi u neposrednoj blizini prvih prodavnica. Ima i onih koji su svojevremeno izgradili sojenice na nekoj od brojnih ada, pa tamo žive skoro polovinu godine, a poneki odatle odlaze na posao i vraćaju se na obalu, umesto u kuće i stanove u varoši.
Odani velikoj reci, kažu da ih godišnji odmor na nekoj morskoj obali Grčke, Crne Gore, Turske ili Hrvatske ne interesuje.
Vele, nemaju troškove prevoza na odmor, nema maltretiranja na granicama, a ovde je ionako sve jeftinije, odnosno, ovako se troši i manje nego inače. Može se doći i do besplatnog ručka ili večere, ako umete da pecate.
Ubedljivo najveći broj Palančana i ove godine leto će provesti u svom mestu, a oni, bolje stojeći po tradiciji već su otišli na egzotične destinacije, pa se i vratili i spremaju se opet da stave put pod noge. Po preplanulosti Palančana, ne može se utvrditi da li su pocrneli od morskog ili dunavskog sunca.
Najveća vreva u centru varoši je u ranim jutarnjim satima i s večeri, kada zahladi. S jutra se ide u nabavku, pazari na pijaci koja je u samom centru, plaćaju računi, rešavaju poslovi u zgradi opštine, suda, pošte, filijale PIO… Od podne, pa do nekih 18 sati varoš kao da opusti. Nije lako ni prodavcima na pijaci, u kioscima, na ulici. Svi traže hladovinu među drvoredima platana. Sredovečni radnik ih uverava da su u daleko boljoj poziciji, jer u fabričkoj hali, pored mašine, kaže temperatura dostiže „80 stepeni”.
Nema ovih dana mnogo aktivnih gradilišta, ali tamo gde se radi, nije lako na ovu vrućinu. Pate se i poštari koji na biciklu, po užarenom asfaltu prelaze svakodnevno kilometre i kilometre raznoseći pošiljke. Od njih smo i čuli da imaju velik problem, jer nema ih dovoljno kada neko od kolega ode na godišnji odmor, ili bolovanje. Zakon ne dozvoljava da se prime novi poštari, ali ni šalterski radnici. Vele da je i promet u pošti opao, jer ljudi neće dugo da čekaju već svoje obaveze plaćaju u sve brojnijih agencijama, koje za skoro istu proviziju kao u pošti taj posao svedu na par minuta čekanja.
Sladoled i lubenice su najtraženija roba. Kugla ledenog osveženja ovde košta od 50 do 80 dinara, a kilogram lubenica od 20-25 dinara i ima ih na kamare, a sve su slatke kao med, samo ih treba rashladiti. Kajsijama se bliži kraj, a cena im je od 80 do 100 dinara za kilogram, isto kao i kilogram paradajza za koga potrošači misle da je, ipak, bezobrazno skup.
Penzioneri se ovde mogu videti s jutra i s večeri, a ostatak dana su zabarikadirani u svojim stanovima i kućama. Nedavno je puštena u rad fontanica u samom centru grada, pored zgrade pošte i suda, postavljene su klupe, zasađeno cveće i zelenilo i sve je lepše drugačije nego ranije. Bake i deke, tate i mame dovode decu da gledaju kako se vodoskok diže i pada, a noću se pale boje. Fontanica je mala, ali lepa i jedino ne može da svira i peva kao ona velika na Slaviji u Beogradu. Voda, sladoled i hladovina na klupi ispod lipa idealni su za starije i decu.
