Таман када смо помислили да нам је мало кренуло, да Србија полако надокнађује драстично заостајње због катастрофалне политике са крају прошлог века, поново нам прете санкције уведене од стране САД, Велике Британије и ЕУ Русији.
Док су нам други у развоју побегли скоро век на овим просторима се ратовало, гинуло, рушило, бежало, расељавало, пркосило, митинговало,гладовало, крало, паметни су ћутали, а они други урлали, писали транспаренте, махали барјацима… Његош рече да ђедови кусају кисело грожђе, а да унуцима трну зуби! Таман када се код нас појавила нада у боље сутра, када је почела да се обнавља и гради нова инфраструктура, отварају фабрике, стидљиво побољшава стандард народа дошла је глобална криза изазвана пандемијом корона вирусом.
Потом је Русија напала Украјину, а Путин каже да то није агресија већ некаква специјална операција што дође на исто. Да се Руси и Украјинци туку о свом трошку рат би више личио на “породично насиље”, а овако ћемо осетити и ми и многи други мали народи. Велике су то земље, пуно је то народа, велики су то интереси…
Њихово фајтање има бројне навијаче, помагаче, па вероватно и интересно заинтересоване инвеститоре који очекују профит као и у сваком послу у који инвестирају. Страда народ који је најмање упућен у стварне разлоге рата. Поново смо сведоци сеоба, деоба, јада и беде… Можда смо ми који живимо на Западном Балкану и који смо некада чинили једну државу нај(не)компетентнији да неког саветујемо…
Ту треба стати, јер смо мали, јер смо сироти, јер смо и сами у проблему и морамо гледати себе да нам се поново не би десило да нас сви бомбардују, да нам уводе санкције, а савезника, сем појединачне моралне подршке, ни близу. Председник руске Државне думе Вјечеслав Володин објавио је на друштвеним мрежама листу “непријатеља нације” рангираних према броју антируских санкција које су увели Русији.
До 24. фебруара ове године Руској Федерацији било је уведено 2.754, а после још 7.782 санкција. Код нас криза траје деценијама, јер 30. маја 1992. године Савет безбедности Уједињених Нација увео је санкције Савезној Републици Југославији (Србији) због оптужби за учешће у рату у Босни и Херцеговини.
Резолуција 757 предвиђала је потпуни међународни економски ембарго. Дошло је до велике економске кризе, хиперинфлације која је забележила издавање новчанице са до тада рекордним апоеном од 500.000.000.000 динара (500 милијарди динара).
Свакодневно је бележен драстичан пад животног стандарда и несташица основних животних намирница, лекова, енергената… дошло је до драстичног пораста криминала нарочито шверца. Након потписивања Дејтонског споразума децембра 1995.године ЕУ и УН су укинуле санкције према СРЈ, а САД су задржале спољни зид санкција, односно задржале су забрану задуживања код ММФ.
Новембра 1996. године усвојена је Резолуција СБ УН 1074 о укидању санкција према СРЈ, али њом се укидање санкција условљава обавезом Србије и Црне Горе да учине напредак на Косову и Метохији, да сарађују са Хашким трибуналом и да се реши питање државног наслеђа са другим бившим југословенским републикама. Поново, 1998. године од стране ЕУ и САД уводе се санкције СРЈ због оптужби за прогон Албанаца са КиМ и прекомерне употребе силе током рата у овој покрајини.
Црна Гора је ускоро била изузета од санкција, јер је њен тадашњи режим одржавао добре односе са западом. Иако је рат на КиМ завршен у јуну 1999.године санкције Србији су укинуте након одласка Слободана Милошевића са власти октобра 2000. године. Недавно је један универзитетски научник објаснио каква веза постоји између државног суверенитета и високог степена развоја и стандарда.
Навео је пример како Северна Кореја не прима директиве ни од кога, апсолутно је суверена, али је сирота држава са ниским животним стандардом становништва. У исто време државна власт у Белгији подржава све што ЕУ, САД и савезници траже, али има висок степен развијености и висок стандард грађана. Или, нису најбогатије државе са пуно сировина, јер Јапан скоро да увози све сировине, посебно енергенте, а налаза си међу пет најразвијенијих држава на планети са високим стадардом становништва.
Са санкцијама Србија има лоше искуство, а санкције које је део света увео Русији оставиће последице и на нас. Русија јесте велика и многољудна земља, богата сировинама и, пре свега, енергентима, али је извесно да ће санкције значајно утицати на њену привреду и пад животног стандарда становништва. Професор економије др Миодраг Зец каже да Русија и поред природних богатстава има низак бруто државни производ, те да и ми треба да престанемо да себи певамо хвалоспеве како смо лидери у региону, како се развијамо, како…
Вели редован професор београдског универзитета у пензији да Србија нема енергетске ресурсе, слаба је са сировинама, а светска економска пракса каже да најразвијеније земље, оне где је животни стандард највиши, не морају да су богате сировинама. Најразвијеније су оне које продају, извозе знање, врхунску технологију, праве машине које праве машине. А шта ми правимо?
Вели профа да ми код нас продајемо нашу радну снагу. Или, на пример, дође светска марка у производњи патика, па наши мајсторишију горњи део обуће, а ђон који је најскупљи и где је највећи профит раде други. Пали смо, вели када је знање у питању. Прича како је срео групу младих жена и сазнао да су све доктори наука, а када су рекле на којим су се факултетима код нас школовале остао је затечен, јер никада није чуо за те високошколске установе.
У биографији овог професора, између осталог, пише да је главна сфера његовог интересовања приватизација и транзиција. Био је помоћник директора и саветник Агенције за приватизацију и шеф радне групе која је припремила нацрт Закона о привредним друштвима (2003-04. године). Опоненти га делом подсећају на лоповску приватизацију у Србији, рецитују му, као професору економије, стихове Јована Јовановића Змаја: “Није знање знање знати, већ је знање знање дати”. Питају се где су економисти који су од њега учили?
То да смо већински сироти и да смо сиромашно друштво не треба да нас подсећа професор, јер то сами осетимо да ли као пензионери, или радници, интелектуалци… Богатији од других овде су добрим делом тразицијски добитници, муљатори (блиски свакој власти) велики трговци свега и свачега, дилери опијата, шверцери скупе робе, чак и шанери, професионални спортисти који зарађују у иностранству, а овде се представљају по сплавовима, певаљке, силиконке, ријалити играчице, спонзоруше, старлете, проститутке и наравно поједини бизнисмени политичари или контраверзни бизнисмени…
Професор Зец је у праву када каже да највећи профит доноси знање. Међутим, ни у држави у којој се он школовао, па ни у онима у којима је предавао економију на факултетима, знање без политичке подршке није било на цени нити се лако продавало и доносило профит. Бачка Паланка се и у СФРЈ и у свим државама насталим после ње, па и данас убраја међу развијеније општине у Војводини, а тиме и у Србији.
И за време Броза овде се углавном производила храна и углавном продавала као сировина, или као полу производ. Индустријски се производио пивски слад, пиво, свеже месо (евентуално шваргла), млеко, сир, кукуруз, пшеница, брашно, сточна храна, шећерна репа, сунцокрет… Индустрија је прерађивала кудељу, производила подне облоге од јуте, линолеуме, тепихе… Штрикали су се џемпери и трикотажа, производила везива за пољопривреду, амбалажа, разна предива…
Продавале су се ташне од коже и скаја, као и друга кожна и металана, лимена галанетерија, електроисталациони и грађевински материјал, али и пољопривредне машине и машине алатљике, пумпе и цистерне… После катасрофалне приватизације аматерских властодржаца, а професионалних лопова, овде је затвoрено 10-так фабрика и предузећа.
По грубој процени без посла је остало око 10.000 радника. Данас се овде, мада модерније, као и стотинама година раније ору њиве, сеје и жање, хране свиње, овце, говеда, живина… Остала је производња пива, слада и подних облога, амбалаже, електроинсталационог материјала, од пре неколико година (гле достигнућа) плету се чарапе…
Некадашња “Мајевица” у којој је својевремено радило преко 1.500 металаца некада је производила машине за које је требало највише знања. Радило је тада у овој фабрици на десетине машинских, електро и других инжењера и пуно техничара, али првенствено врхунских мајстора алатничара, металостругара, брусача, варилаца, ливаца, моделара…
Производили су се обрадни центри који су били фабрика за себе, радили са прецизношћу од једног микрона и извозили. Производили су се овде и шесторедни самоходни комбајни за вађење шећерне репе који су једини били конкуренција увозном лобију који је хтео италијанске мање учинковите, а скупље машине. Комбајни су прављени у сарадњи са чувеном светском фирмом “Мороо” која је из Француске слала потребну хидраулику, из Аустрије су стизали мотори, то је било најскупље, а домаће су били ремење, гуме, лим, гвожђе, мотажа, боје, фарбање, али и знање и рад, као и продаја.
Данас се у Паланци још праве пољопривредне машине, а фирма која себе и данас назива “Мајевица” најављује домаћи трактор из Бачке Паланке. Колико ће бити домаћи остаје да се види, али за почетак и сама монтажа је нешто. Да се пре више од три деценије није лудовало, односно да је вођена паметна политика на овим просторима, ко зна шта би све овдашњи инжењери и мајстори данас производили. Овако смо поново на новом почетку, јер када смо се ми смирили други би мало да ратују, па ето и нама нове кризе.
