У региону који се некако поклапа са територијом бивше СФР Југославије никако да престану транзицијске афере везане за крупан криминал, корупцију, енормно богаћење и бахаћене умишљених типова који својим ликом и делом не заслужују ни поглед на улици, ни секунд слушаности, а камоли позитивну пажњу.
Све што су стекли могу да захвале својој криминалној каријери и безкрупулозности, алавости. Наплаћивали су патриотизам који им је једно време био професија, уживају ничим заслужене привилегије, демагогишу, а не плаћају порезе и друге обавезе држави која је понекада била шупља као решето…
У Хрватској био је случај бившег премијера Санадера, у Црној Гори полиција привела на саслушање Весну Меденицу бившу председницу Врховног суда, има свега и свачега и у Федерацији БиХ, али и Републици Српској, Македонији, на Косову и Метохији…
Код нас у Србији ових дана од наслова црне хронике у медијима нормалног човека заболи глава, па се у моменту може упитати: да ли лопова, убица, високих криминалаца, корумпираних чиновника, политичара, нарко босова, манијака… има више у затворима или на слободи?
Заговорници теорије завере тврде да овом планетом влада дубока држава, а да су званични лидери и лидерчићи који су понуђени грађанима да их бирају само марионете (лутке на канапу) како би народ веровао да постоји макар д од демократије.
У Србији је прво ухапшена државна секретарка Министарства унутрашњих послова Дијана Хркаловић. Ухапшена, па пуштена са наногицом, па опет ухапшена… Наводно, кочила је истраге и процесуирање криминалаца?! Због, наводне трговине утицајем ухапшен је и генерал полиције Слободан Малешевић, начелник новосадске полиције, али и двојица полицијских службеника. Потом је ухапшен в.д. директора Националног парка “Ђердап”, па је ухапшен помоћник војног правобраниоца, а приведен је и судски вештак због давања лажног исказа.
У Жабљу је ухапшен човек који је био плаћен да у своме складишту чува државну пшеницу и кукуруз из робних резерви. Наводно, у овој години из његових силоса нестало је, ни мање ни више, 10.000 тона државног жита. Питање је да ли је он то сам мазнуо или му је неко од државних чиновника помагао?! Колико има оваквих приватних, али и државних складишта, па ако се установи да су сви крали Србија не само што неће извозити храну већ ће и Војводина бити гладна.
На овим просторима масовни лоповлук и масовно сиромашење народа, а енормно богаћење појединаца, почело је нешто пре, али највише током и по распаду бивше државе. Политичари су национализмима заталасали масе, оружје је после звекетања запуцало (мајмун је ушао у тенк), порушило је оно што је грађено деценијама у миру, пуно народа је изгинуло, остало осакаћено, расељено, осиромашено, живот им унакажен…
Они који су се тада обогатили су ратни профитери, али су то и данас они који од светске економске кризе изазване ратом Русије и Украјине желе да ушићаре. Рачуница – храна је тражена и скупа у Европи, мазнућемо од државе, јер то неће нико приметити, и (пре)продати са великом зарадом. Ако не успемо негде да збришемо, попунићемо складишта пшеницом и кукурузом када се све смири и када цене у време жетве током лета и јесени падну.
Просто као пасуљ, а они пуни ко бродови. Нису рачунали да ће држава правити инвентар и упоредити залихе у “шпајзу” са оним што пише на папиру, а што су писале бирократе које нису испрљале ни ципеле обилазећи силосе у којима се чува државна, односно народна храна. Оставили су је на изволте и још плаћали за смештај и чување жита!? Скупо и глупо!
То што су неки од корумпираних државних службеника откривени и ухапшени, то што се хапсе они који краду државу и тиме је подривају звучи оптимистично. Али, пар деценија уназад били смо сведоци хапшења “великих зверки”, ратних и транзицијских профитера, приватизационих лопова, тајкуна, убица, организатора проституције, нарко дилера, шверцера дувана…
Време чини да се заборави, или да предмети застаре, кримоси се ослободе, па туже државу и траже позамашне, милионске износе у еврима. Све плаћа народ који пуни државни буџет.
Ваљало би се присетити дефиниције ратног профитерства, а старији би се могли пристети и оних које могу (пре)познати. Ратно профитерство је израз који описује активности којима је коришћење рата (ратом створених политичких и економских околности) како би се стекло богатство и материјална корист и то по правилу на начин супротан закону, обичајима, основним етичким нормама или на рачун жртава рата и широких слојева становништва који су услед њих изложени сиромаштву и другим облицима страдања.
Материјалну корист често теоретичари наводе као један од главних мотива отпочињања рата. Подразумева се пљачка која иде уз ратне операције. Ратно профитерство најчешће подразумева активности у “позадини”. То су активности појединца и институција који користе ратне околности како би се брзо обогатили кроз активности које на први поглед изгледају “легитимним”.
Као класичан пример ратног профитерства наводе се трговци храном и другим нужним намирницима. Они ратне околности користе као изговор за енормно повећање цена у малопродаји. Ратни профитери могу бити појединци, али и компаније које ратне околности користе како би оствариле лукративне (уносне) уговоре о јавним набавкама, односно како би остварили монопол на одређеном тржишту.
Слободна енциклопедија “Википедија” израз ратни профитер карактерише као пежоративан. Каже да се користи у поличко-пропагандне сврхе, односно за омаловажавање политичких или пословних супарника и сматра се за један од омиљених популистичких слогана. Један од примера је и став да је Први светски рат као разлог за почетак имао настојање произвођача оружја и муниције да себи, кроз “трошење њихове робе” створе трајни извор прихода. То мишљење било је широко распрострањено у Европи и остатку света дуго година, а чини се да би и данас могло да важи.
Разна законодавства ратно профитерство третирају као кривично дело, а неке државе мењале су и уставе како би укинуле одредбе о застаревању кривичног дела ратног профитерства.
Шпекуланата и оних који профитирају, стичу енормна богатства на туђим, народним несрећама, било је, има их и биће их док је света и века. За њих је карактеристично да по стицању огромног богатства, утицаја у друштву и моћи које имају желе да откупе своје грехе за које су свесни да су починили.
Научни термин ИНДУЛГЕНЦИЈА (искупљење, опроштај грехова) настао је од латинске речи ИНДУЛГЕРЕ која значи бити благ, попустљив, обзиран. Појам се користи за искупљење, односно опроштај грехова. Црква дели опроштај након што се особа која је починила неки грех најпре исповеди, а потом и схвати тежину учињеног (не)дела.
Код католика врхунац индулгенције био је једанаести век, а у наредним вековима било је много злоупотреба. Црква је делила опроштаје свима који су за узврат давали новац, или другу врсту надокнаде. За опроштај грехова верници су требали да учине неко добро дело и читају Свето писмо, али искварени свештеници и друге главешине тражиле су од људи некада и читаву имовину како би им греси били опроштени.
Од једанаестог века кренули су бројни протести како би се сузбила “куповина грехова”. До краја шеснаестог века ова злоупотреба је, наводно нестала, а крајем прошлог века потписан је споразум између Католичке и Евангелистичке (протестантске) цркве по којем се сви верници могу искупити и добити опроштај искључиво снагом њихове вере.
Укидање опроштаја греха за новац први је јавно затражио Мартин Лутер (1483-1546.) оснивач хришћанске Протестантске цркве у Немачкој и вођа реформације, свештеник, професорморалне филозофије на Унивезитету у Ертурту и Витенбергу. Сматрао је да није било прихватљиво да се новцем може купити ослобођење од божије казне.
Написао је Деведесет и пет теза 1517. године, а његово одбијање да се одрекне свих својих списа на захтев папе Лава X и Карла V, цара Светог римског царства 1521. године довело је да га је папа изопштио, а император осудио као одметника.
Лутер је сматрао да се спасење, односно вечни живот, не могу зарадити добрима (куповином) већ да се може бесплатно добити као дар божије милости путем верникове вере у Исуса као спаситеља од грехова. Његова теологија, између осталог, оповргла је ауторитет институције папе. Његов превод библије са латинског учинио је да она постане приступачна и лаицима што је имало велик утицај на цркву и немачку културу.
У новом миленијуму свет је пун грешника, а путем медија чини се као да је на овој планети мање просечно честитих, више сецикеса, манијака, убица, разбојника, пљачкаша високог ранга, али и друмских разбојника, лажљивих и корумпираних политичара, шпекуланата који путем власти долазе до моћи, настраних, лењих, добро подгојених и у лоповлуку огрезлих попова разних вера, лажних учитеља и професора, фалсификатора, демагога, дегенерика, обичних лажова и превараната, лажних народних вођа… Кафанске певаљке се продају као уметнице, па као старлете, ријалити учеснице, глумице и водитељке “тезгаре” као спонзоруше и проститутке…
Као да је кривих много више на слободи него у светским затворима. Југословенски нобеловац Иво Андрић је у свом роману “Проклета авлија”, кроз лик Латифаге, односно Карађоза, управника турског затвора у Стамболу из времена јаког туског царства, испричао део вечите приче о кривима и невинима.
– “Нека ми само нико не каже за неког: невин је.” – говори Карађоз шетајући по Авлији (затворском дворишту) када је љут. – “ Само то не. Јер, овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто па макар то било у сну. Ако ништа друго мајка му је, када га је носила, помислила нешто рђаво… Ко овде дође тај је крив или се макар очешао о кривца… Овде невиног човека нема. Али, има их на хиљаде кривих који нису овде и никада неће ни доћи, јер када би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе“.
