Званичан упис првака у основне школе креће 1. априла, а како се ближи оно прво тестирање, тако код родитељи расте беспотребна тензија – да ли је моје дете довољно паметно, шта треба, а шта не мора да зна, како ће проћи на тесту, да ли ће да нас обрука…
Осим потврда о физичком здрављу детета и завршеном предшколском образовању, приликом уписа у први разред основне школе обавезан је и разговор са школским психологом. Из овог разговора начелно се утврђује да ли је дете спремно и зрело да похађа наставу.
Међутим, многи родитељи су у паници јер нису сигурни како би тај тест, односно разговор, требало да изгледа и шта би психолог могао да пита њихово дете. Потом ту нервозу преносе и на малишане који онда тај тест у својим малим главама могу доживети као баука. Корисно родитељима би могло да буде сазнање да имају два слободна дана са посла због уписа детета.
Родитељи који су све ово већ прошли, али и дечији психолог објашњавају да није неопходно да деца дођу спремна у смислу да знају да читају, пишу и рачунају – то није посао родитеља; посао родитеља јесте да га научи да буде свесно себе и света око себе! Такође се саветује да није лоша идеја и прошетати са дететом кроз школу и показати му да то није никаква страшна установа, већ једно шарено место пуно деце.
– Колико се ми родитељи оптерећујемо непотребним стварима, а затим тиме оптерећујемо и децу, најбоље се видело на тесту за упис првака. Месецима пре тога преслишавала сам ћерку свашта – од оног шта је испред тебе, шта је иза, испод, изнад… до распореда планета у Сунчевом систему, што је додуше учила још и у вртићу, те је знала да издекламује у по ноћи. Била сам поносна, знала је и да чита и да пише, рачуна до 10 и више… а онда је „пала“ на тако једноставном питању: „Која ти је адреса?“. Моје дете то није знало! Знало је да живи у Сунчевом систему, на планети Земљи, које још све планете постоје, али не и у којој улици живи! Тако да је моја препорука мамама и татама будућих првака, као родитеља, да децу прво науче ко су и шта су, а за све остало ће бити времена, уосталом, зато и иду у школу – испричала је за „Блиц“ Београђанка Н. П.
Још једна мајка је са нама поделила своје искуство – њен син је са 7 година знао да наброји све врсте диносауруса, са све латинским називима, али није знао на српском језику да наброји која су то четири годишња доба!
Шта је важно
Са овом Београђанком у потпуности је сагласна и Бранка Тишма, дечији психолог. Она наглашава да припрема деце у том смислу уопште није потребна, али да родитељи и даље имају преамбициозна очекивања. Ипак, оно што заборављају су свакако неке основне ствари као што су самосталност и васпитање детета што и јесте посао родитељ, а за све остало ту је школа.
– Стручан назив јесте процена зрелости за полазак у школу и посао психолога у том тренутку је баш то. Да процени зрелост детета. Сама процена се састоји из неколико делова. У првом делу дете се уз пратњу родитеља упознаје са новом средином и постављају му се нека уобичајена питања, попут: „Које је твоје име и презиме?“. Исто тако психолог разговара с родитељима и они исто треба да одговоре на нека питања о детету. То су питања која сваки родитељ зна, на пример: „Када је дете проходало?“ – рекла је Тишма за „Блиц“.
Она даље објашњава да се други део процене односи на психолошки тест.
– Потом када се дете упознало са нама и новим простором и придобили смо његово поверење, родитељ напушта просторију. Тада се ради психолошки тест који је један инструмент процене. Наравно, тачна питања се не откривају јер онда тест губи смисао – каже психолог.
Тишма каже да постоји и трећи део процене кроз који сваки ученик мора да прође.
– На крају се обично да детету да нацрта своју породицу. Потом психолог даје своју процену родитељу и објасни му на чему то све могу да раде са дететом у наредна два месеца пред школу. Обично се препоручи да дете више практикује неке ситније послове по кући попут постављања стола или распремања ствари – рекла је она.
Не форсирајте их да науче да читају и пишу пре школе
Психолог прича да је једно од најчешћих питања родитеља то да ли треба да науче децу пред полазак у школу да пишу и читају. Тишма категорички каже – не!
– Такве ствари треба препустити школи. Родитељи нису свесни да се приликом учења слова уче и неке друге вештине. Учитељ увек објашњава да слову „А“, симболу, одговара глас „А“. Деца тако развијају симболичко мишљење. Родитељи треба да науче децу да могу самостално да обављају хигијену, да знају сами да се свуку, обуку, да сложе ствари за собом и слично. Родитељи исто тако би требало да науче децу да прихвате другу децу, да умеју да се играју на игралишту са другом децом, да деле, да прихвате другу децу иако су можда различита, као и да их спреме да ће у новој средини упознати много нових људи – каже Тишма.
Како додаје, родитељи често деци не препуштају ситније кућне послове пошто ће одрасли то урадити брже и лакше, али и деца морају однекуд да почну да уче и стичу рутину за такве послове.
– Говорим ово јер деца све чешће долазе неприпремљена у школу. Немају пуну реченицу, често не умеју да питају када им треба нешто… Дешава се да кад им нешто треба телефоном зову маму и тату да питају, уместо да питају учитеља који је ту! Поред њих!
„Сва деца се упишу“
Осим непријатности које се родитељи прибојавају пред процену психолога да им дете „неће нешто знати“, постоји могућност да дете „падне“ на тесту, односно да се испостави да није зрело да прати наставу.
– Такви случајеви се не дешавају, сва деца се уписују у школу. Изузетак су деца са изразитим посебним потребама, али код нас постоје и посебне школе па се ти малишани ни не пријављују код нас. У другим случајевима психолог детектује уколико ће с дететом бити потребно више рада и тада се већ препоручује ИОП1 или ИОП2 (индивидуални образовни програм) – рекао је за „Блиц“ Драгољуб Гацић, директор Основне школе „Никола Тесла“ у Винчи.
