Колико пута сте чули са разгласа из неког комбија: „Купујемо старо гвожђе“ и искористили могућност да на лицу места продате неке старе, неупотребљиве метале, уместо да их годинама држите у подруму или гаражи без икакве сврхе?
Сакупљачи секундарних сировина тај метал касније продају специјализованим отпадима који складиште, сортирају, секу и продају тако припремљен метал железарама за даљу прераду или их извозе као неопасан отпад. У сваком крају постоје такве специјализоване врсте “отпада”, а које у зависности од стања на берзи, некада могу добро да зараде на сакупљању и рециклажи металног отпада. Рециклирани метал се налази у већини металних конструкција у грађевини, аутомобилима, бродовима, мостовима и пругама.
Током 2020. године у сектору економских делатности створено је 69,6 милиона тона отпада, а рецикирано 2.086.325 тона. Од те количине рециклирано је око 850.000 тона опасног и неопасног метала, према Извештају Агенције за заштиту животне средине из те године. Додуше, реч је о проценама јер не постоје прецизни подаци, па стручњаци сматрају да је количина насталог отпада од метала неколико пута већа и завршава на депонијама. Метали су ограничени ресурс у свету и могу се рециклирати и опет користити безброј пута, што је пракса у свету. За тим светом и у овој области ми назадујемо што забрињава, посебно у време велике енергетске кризе јер рециклажом метала штеди се велика количина енергената. Према истраживањима, када се алуминијум рециклира, користи се 95 одсто мање енергије, за рециклажу гвожђа и челика 74 одсто, а бакра 85 одсто мање енергије.
За рециклажу метала се у Србији знало још пре нове ере. То показују и археолошка истраживања у Винчи која су показала да је Винчанска култура прва започела топљење метала у свету. Изгледа да се на то заборавило па смо са првог места из 5300 до 4600 године пре нове ере, сада дошли на зачеље Европе иако и дан-данас вероватно циркулишу молекули први пут претопљени у Винчи.
На то је подсетио и извршни менаџер археолошког налазишта Винча Бело Брдо др Мирослав Кочић, који је напоменуо да је у Винчи посејано и семе индустријске револуције – прво топљење метала у свету.
-Овладавање металургијом и претварање стене у метал и употребне предмете покренуло је процесе који су заувек изменили свет. Наша је обавеза да овај локалитет промовишемо, као и начин живота Винчанаца и њихове бројне иновације, које могу да нам послуже као инспирација-навео је Кочић.
Када ће се стање у овој области у Србији променити зависи од тржишта, али и свести грађана о значају скупљања и рециклирања металног отпада. Чињеница је да не постоји довољна свест да се “кућно рударење” исплати јер се међу старим производима које држимо по прашњавим ћошковима налазе и драгоцени метали и минерали. Ту свест имају Јапанци који рециклирају данас 90 одсто отпада. Зато им није било страно да између априла 2017. и марта 2019. године, прикупе метал из шест милиона мобилних телефона и скоро 72 милиона тона отпадне електронике и из тих уређаје извуку и направе око 5.000 златних, сребрних и бронзаних медаља за Олимпијске игре.
Дакле, широм света у нашим домовима се крију милиони, ако не и милијарде, старих мобилних телефона, древних стерео уређаја, металних предмета. Сваки од њих садржи бакар, сребро па чак и злато, уз широк дијапазон других вредних ретких земљаних елемената.
Свега тога има и у српским домовим, али је питање да ли знамо да и тај метални отпад има вредност. У трговини отпадним металом највећу улогу има стање на берзи, па су тако у складу са њом најтраженији и најскупљи обојени метали: бакар, прохром, месинг. Овакви метали могу се наћи најчешће у деловима за купатило и у кабловима.
На тој листи је и челик, који се такође може бесконачно претварати у нове производе, а да не изгуби на квалитету. Најчешће се од рециклираног челика израђује арматура, жице, ексери и разни метални профили. Скупљање ових, али и других метала, постаје све уноснији бизнис, па се све већи број људи бави и овим послом. Примера ради, килограм бакра као секундарне сировине плаћа се од 600 до 700 динара по килограму, алуминијума од 100 до 150, месинга око 300 динара. Ипак, и ту има злоупотреба, јер се дешава да се ови метали понекад и краду и да као такви завршавају код рециклера. Ово тим пре што рециклирани метали постају, у овим временима енергетске кризе, све траженији јер су јефтинији и нису штетни за животну средину.
О значају рециклирања говори и податак да рециклирањем једног килограма алуминијумских лименки може да се сачува 8 килограма боксита (руде из које се добија), 4 килограма хемијских продуката и 14 киловата струје. У поређењу са производњом од примарног алуминијума из боксита, путем рециклаже могуће је уштедети 95 одсто потребне енергије, смањити емисије угљен-диоксида (гаса са ефектом стаклене баште) за 95 одсто и 97 одсто воде. Слични су подаци и код рециклиране челичне амбалаже где свака тона умањи количину чврстог отпада за 1,28 тона, и уштеди 40 одсто воде и 85 одсто енергије који су потребни за производњу нове челичне амбалаже. Рециклажа челичних лименки умањује и издувне гасове за 86 одсто и загађење вода за 7 посто.
