Србија је некада била земља занатлија, данас је земља менаџера. Или можда није, јер су огласи за посао пуни понуда за завариваче, браваре, тесаре, а почетна плата, у Србији 100.000 динара. Ипак, ни то није изгледа довољно примамљиво. У техничкој школи у Београду прошле године јавило се тек двоје ђака да уче за завариваче.
Плата и до 7.000 евра, додуше у Америци, нуди се у огласима – заваривачима/браварима. На посао не морају да чекају дуго, а примања су изједначена или већа од оних који имају факултетску диплому. Лазар је један од малобројних ученика Техничке школе Змај, који ће тим занатом у рукама обезбедити сигурну будућност.
„Па једноставно волим овај посао, није да кажем нешто претерано тежак, и волим машине Деда ми се бавио са тим, и тако сам покупио неки занат од њега“, прича Лазар Љубинковић.
Мало кадра који се школује, а велики број искусних мајстора који су отишли у иностранство – за резултат је дало недостатак заваривача.
„Ово је фин занат, ја сам од 16 године у занатима, учио сам од најбољих мајстора, пренели су много добро занат на мене и ја бих хтео у будућности да пренесем на младе кадрове. Ја сам превенствено остао овде, првенствено због моје породице, друго што имам огромну радионицу кући, да се бавим браварским радовима“, каже Милош Војичић, варилац/бравар.
Само у грађевинској индустрији у Србији недостаје више од 1.500 заваривача. И поред све бољих услова рада, мало је младих који желе да буду вариоци-бравари.
„Негде, нек ми опросте родитељи, ако и ја грешим, али мене се чини, да код родитеља није се још сварила, прерадила, она свест да је мајстор господин човек, који ради, напредује, гради своју каријеру, вредан је и од свог рада, најквалитетније, квалитетно живи. Може све себи да приушти што је потребно нормалном човеку за нормалан живот“, истиче Јовица Секулић, професор Техничке школа „Змај“.
Професор те школе Ранко Радивојевић објашњава да је проблем што се они плаше да су ово јако тешки послови, да су прљави послови, а нису још свесни, овим бих послао поруку младим потенцијалним ученицима, да се не плаше овог заната, и тих смерова, него да дођу, да уписују, јер овде, не треба им иностранство, овде има таквих компанија да могу да зараде више него што би зарадили тамо.
Док су занатлије одлазиле у пензију, школовали су се директори. Тако је, кажу саговорници, настао вакуум који се све више осети на тржишту.
Реформом школства – увођењем дуалног образовања, пружају се могућности у којима и школе и компаније препознају предности.
„Ми смо једва формирали заваривачко одељење које има мање од 20 људи. Значи, потенцијал је велики, имамо потреба за радном снагом, поготову за младим људима. У процесу дуалног образовања они добијају рад у фирми, добијају рад у практичним условима, укључени су у процес производње од самог почетка развијају своје вештине уче са веома искусним мајсторима и за то су и новчано награђени“, истиче Миљан Никодијевић, директор производње СервоТех-а.
По завршетку треће године, послодавци нуде могућност заснивања радног односа, и останак у фирми.
Проблем је, ипак, што је много оних који се одлуче да оду у иностранство, иако и на домаћам тржишту плате достижу завидан ниво.
„То је плата већа можда од плата људи који раде најодговорнији посао у овом друштву типа лекара, људи који се брину о нама и тако даље, али обзиром да је то трогодишње занимање плате су апсолутно врхунске у односу на уложени број година школовања“, додаје Секулић.
Због неостатка занатлија и радне снаге током прошле године у Србији је издато више од 35.000 радних дозвола странцима, места у компанијама попуњавају и занатлије из Кине, Турске, Русије, Индије, Шри Ланке, Бангладеша.
