Сликарка и шампионка у паратеквондоу која се бави и стреличарством, Дејана Бачко из Бачке Паланке рођена је без руку, али и без ограничења, јер је она тако хтела. Као врло млада одабрала је борбу као модел понашања и постала дама којој треба аплаудирати јер је доказала да се борба исплати.
Шта ћемо добити рођењем не можемо бирати – на кога ћемо личити, да ли ћемо наследити неки здравствени проблем, али можемо бирати како ћемо се понашати, да ли ћемо се борити, да ли ћемо одустати и дозволити проблемима да буду јачи од нас.
Дејана је већ на рођењу била другачија али је снагом воље и борбеношћу постала јака и успешна жена. У студију је и њен партнер и велика подршка Марко Нежић. Пар који је неколико година заједно, међусобно се подржава, а са гледаоцима емисије „Ординација“ на РТС-у, поделили су све о својим борбама, успесима, падовима и успонима.
Дејана је остварила бројне спортске успехе, а међу њима је најзначајније то што је 2019. године постала светски првак у паратеквондоу, а прошле године одбранила титулу у Истанбулу.
„Дуго сам у теквондоу тако да успех није дошао преко ноћи. Ту се много тренирало, треба да се пружи борба, треба имати жељу за успехом и да се има циљ. Мени је био првенствено циљ да одем на Параолимпијске игре у Токију, али с обзиром да паратеквондо није параолимпијска категорија, кренула сам да се бавим и стреличарством поред тога, тако да ми је циљ да 2024. одем у Париз на Параолимпијске игре, као стреличарка“, показала је Дејана своју непоколебљивост у остваривању сваке замисли и обећала медаљу.
На питање да ли постоји нешто што Дејана не може, а желела би да може, одговорила је: „Оно што не могу, а волела бих је да закопчам фармерице, али знам да је немогуће“, додавши да ни због тога не жали претерано и да се у томе ослања на Марка.
Осим тога, како каже, све може да уради сама.
„Ја сам све научила ногама да радим, тако да је за мене небо граница. Нисам џаба ‘девојка са крилима’. Име „девојка са крилима” користи зато што може да полети где год жели, објаснила је и додала: „И зато што уместо руку имам крила, тако себе видим“.
„Кад прихватиш себе – онда прихватиш све“
У детињству се осећала другачијом од других због тога што нема руке: „У почетку ми је сметало, наравно. То је детињство, о коме не бих волела да причам, али могу да се осврнем на то да је било и ругања и свега. Ипак није лако да се избориш са тим, али кад одрастеш и кад схватиш да једноставно такав си рођен и мораш да прихватиш себе – ја сам прихватила себе. Кад прихватиш себе, онда прихватиш све.“
Иако прихватање себе звучи као једноставна ствар, то често уме да буде веома тешко. Зато нам је „Девојка са крилима” открила на који начин је она то урадила:
„Бог ми је одузео руке али ми је дао велики таленат за сликарство и као мала почела сам да се бавим сликарством, кренула да цртам и то ме је некако испуњавало у животу и то ме је ваљда водило кроз живот, уз вољу и борбу да се доказујем другима да могу.”
Дејана Бачко је завршила Академију, дипломирала је сликарство
„Бог ми је дао велики таленат и на томе сам му захвална искрено, јер не знам шта бих друго радила. Као мала сам учила да сликам, наравно ногама, и мама ми је куповала разне сликовнице. Имала сам и професоре који су ме учили техникама и како да сликам мртву природу и животиње. Знам да сликам и портрете, а међу њима се нашао и Новак Ђоковић, али искрено највише волим да сликам животиње“, објашњава Дејана.
Говорећи о својој девојци, Марко Нежић описао ју је кратко и јасно, једном речју: „Сјајна! Све што човеку треба и што може да очекује – ето таква је“.
„Добро, ја сам некад и размажена, можеш слободно да кажеш“, нашалила се на свој рачун. Објаснила је и како је тачно „размажена“: „Понекад нешто што могу стварно сама да урадим, ипак одем код њега и кажем му да нешто не могу, а он у ствари зна да ја то могу, али ипак попусти па уради ‘то нешто’.“
Марко каже да она не признаје да нешто не може
Као и сви људи, очекивано је да и Дејана има падове и тешке тренутке, па је било поучно чути како се она „диже“ из тих ситуација.
„Она је толико ојачала свој карактер од тог момента кад смо ми почели да се забављамо, тако да није да њу сад ту треба неко да ‘диже’ или не знам шта. Сјајан је лик сама по себи. Ја сам ту увек као подршка, али шта год да јој треба мислим да се сама избори за то“, рекао је Марко, додајући да „потпорни стуб“ може, и воли да има, али и не мора.
С обзиром на то да овај пар данас живи заједно и да су прилично упућени једно на друго, испричао је и како је изгледао сам почетак њихове везе: „Правио сам неку едукацију на пољу исхране 2018. и тад сам упознао Дејану. Радио сам тада са људима мерење састава тела. Да би се измерио састав стане се босом ногом на вагу а ручке треба да се ухвате рукама. Онда је била доста интересантна та ситуација јер није могла да се измери“, али је испричао како је неколико пута инсистирала – „хоћу опет“ и „хоћу опет“… „И онда 5, 6, 7 пута на ваги. Рекох – човече, не може, али она не признаје себи да не може било шта. Прошле су неке 2, 3 године, и тек онда смо се почели забављати, живети заједно итд.“
У међувремену су били у комуникацији, пратили се на друштвеним мрежама, а од Нове године 2020. почели су и да се забављају, а све се десило пред корону, испричао је Марко: „Таман нас је корона спојила јер смо одмах почели да живимо заједно, тако је било најпрактичније, због изолације и свега.“
Иако невероватно позитивна, нормално и природно је да сваког човека прате кризе, па тако и Дејану. Зато је логично питање било ко је, пре Марка, био подршка на коју је могла у потпуности да се ослони.
„Током одрастања била ми је мама, али наравно свакако је породица увек највећа подршка. Наравно, ту су и пријатељи, тренер је исто био уз мене. Углавном сам увек имала подршку од пријатеља, и ето сад и од момка. Оно што ме мотивише – то су људи, људи који су успешни, као нпр. Новак Ђоковић, Ивана Шпановић, или сасвим неки обични људи који су успешни у свом послу, да ли то био спорт или неки сопствени приватни бизнис, или нпр. као Ник Вујичић“, открила је Девојка с крилима.
Дејана признаје да се тешко буди, али да поштује ред: „Иако волим да спавам дуже, устајем око 7–7.30, и то једва, доручкујемо након што Марко припреми шејк за доручак“. Признала је да не кува јер то не воли, али смо ипак видели живописне снимке из Дејанине личне архиве из којих се види како изгледа то када она кува.
Углавном слика током дана, каже Дејана. Некад оду на пиће с другарима, ради исто што и сви други: „Ујутру се истуширам, обучем, изађем из куће, јесте да ви то радите рукама, али ја то све ногама.“ На снимку смо видели како се самостално служи ногама са рафова у продавници.
Доказала да „ко нема руке – не може да буде сликар“ није тачно
Двадесетседмогодишња гошћа Ординације поделила је са гледаоцима да је током одрастања било болних епизода којих не воли ни да се сећа, а још мање да о њима прича. Ипак, схватили смо да је било увреда, па је Дејана имала и једноставну поруку за људе који имају предрасуде: „Не судите одмах кад погледате особу, него је прво упознајте, јер некад изглед зна да превари“.
Марко описује Дејану као борца: „Ако постоји та реч – инатлија, јер дефинитивно кад јој неко каже да нешто не може то је одмах решено, већ урађено“.
Дакле, када јој неко каже да нешто неће моћи да уради, Дејана то доживи одмах као изазов: „Било је то и кад сам била мала. Говорили су како ја не сликам (сама) те слике које сликам, и онда сам сама себе снимила, цео видео како ја сликам ногама, да бих једноставно доказала људима да ја једноставно сликам. На пример то је неки мој инат и тврдоглавост.“
Описујући како је изгледало њено школовање, одласци у школу, касније на факултет, па и полагање испита, испричала је једну трауматичну епизоду:
„Ево нпр. кад сам уписивала средњу школу уметничку у Новом Саду, ту је наравно постојала препрека за упис. С обзиром да сам ја пријемни савршено одрадила, тај практични део – сликање и вајање, иако сам први пут вајала и нисам имала појма ништа, посебно кад први пут ногама вајам и ја сам једина особа која је ногама вајала на пријемном, и од могућих 100 бодова имала сам 98. Без обзира на те бодове мене је директорка само ставила испод црте, после све деце која су радила пријемни, зато што ето немам руке. То је нека предрасуда била и била сам јако разочарана и највише јако бесна, зато што кад се гледао тај изглед, нпр. Ко има руке… неко ко их нема не може да упише ту школу, то је била реченица те директорке. Ја сам захвална својој мајци јер она се изборила да завршим редовно и основну и средњу школу. Да није било ње ја можда не бих ни завршила редовне школе“, отворила се сликарка и испричала да је на крају уписала и Средњу уметничку школу, иако су ту поново постојале неке препреке.
„Била је професорица коју нисам волела, искрено, која је рекла да не могу да радим линорез, да морам графику на компјутеру“, и објаснила да то није хтела, јер да је желела да ради на компјутеру уписала би школу где се ради само на компјутерима: „Ја то нисам желела. Ипак су боје и четкица мој живот и нисам се стидела да ‘покажем зубе’, тако да сам то рекла. То су биле неке препреке, али то је све превазиђено“.
„Сав бес искалим на теквондоу“
На питање да ли негативну енергију боље празни кроз спорт или сликање, рекла је да је то променљиво: „Некад буде кроз спорт, некад кроз сликање, све зависи шта је у том моменту, али кад сам баш јако бесна онда кроз сликарство, док нисам још тренирала теквондо. Али кад сам кренула да тренирам теквондо тако искалим сав бес на теквондоу. Ударам у ту лутку или кад ми тренер држи фокусере олакша ми мало“.
Након свих борби које је прошла, како оних физичких препрека, тако и са предрасудама људи, испричала је шта је оно што сада може да је изнервира: „Углавном се не нервирам баш јако, али ме углавном изнервирају људи који ми кажу да ја то не могу. Та реченица, или ‘не можеш ти то’, то ме јако изнервира. Једино то. Увек се склањам од негативних људи, јер то се ипак преноси. Ипак је боље са људима који су позитивни, као ти на пример“, похвалила је водитељку емисије, Марију Поповић.
Марко је испричао како из његовог угла то изгледа: „Нервира рецимо кад седиш са неким и неко крене да се жали на неку ствар поред Дејане, и онда ми се не подударају те две ствари – да седиш за истим столом и да се људи нон-стоп жале, жале, жале…“
„На пример, и кад ме неко сажаљева”, додаје Дејана, „то ме мало изнервира, али то некако и превазиђем, а ово кад ми кажу да не могу нешто да урадим, то ме баш нервира.“
Дејана Бачко: Без сажаљења, молим
То сажаљење подсетило ју је на још једну ружну епизоду из детињства када је открила да су се дружили са њом из сажаљења: „Мени то искрено не треба. Више волим да се дружим са људима који ме прихвате такву каква јесам. Када ми треба нека помоћ – ја ћу рећи, али кад ми не треба – не треба ми, искрено“.
Подсетила се да Марко када су се упознали уопште није био нападан са понудом помоћи: „Једноставно пусти ме да урадим то што могу, а оно што не могу ја му једноставно кажем да ми треба“.
Марко је испричао и невероватну анегдоту о Дејаниној одлучности и њеној физичкој снази:
„Одем ја једно преподне на тренинг и ухвате њу, вероватно као и све жене, не често али повремено ‘бубице’ – да спрема стан, кућу. И одем ја на тренинг три сата, враћам се назад, а она тако често воли да слаже четкице и боје да буде под конац, па иако је већ под конац може да се премести на друго место“, нашалио се на рачун своје девојке и наставио анегдоту: „И ја одем на 2 – 3 сата и враћам се унутра, а оно фрижидер, шпорет, плакар избачен на терасу. Ја не могу то да гледам, не бих је пустио тако. Ја не могу да замислим како гура шпорет“.
Марко је на крају признао и како је Дејана утицала на промене у његовом животу: „Пуно богатија искуства имам и доста путујемо. Не волимо кад прочитамо коментар рецимо ‘јадна она’ или ‘свака теби част’, али стварно мени није ништа сад нешто напорно, тешко да треба да се честита. Све је апсолутно нормално и чак боље него нормално“.
Ни једно ни друго нису могли да се сете тренутка у коме Дејана плаче, нити кад је последњи пут то било. „Деси се, али ретко, тако да нисам баш неки експерт за вађење из криза“, рекао је Марко.
Овај позитивни пар причао је и о идеји за потомство као једном од циљева, а Дејана је свима послала важну поруку: „Користите осмех да промените свет, немојте да свет промени ваш осмех“.
