Svaka kuća sređena, okrečena, ispred trava sveže pokošena, drveća i cveća na sve strane – da se ne lažemo, nije čest prizor po selima. Međutim, u Selenči, koja pripada opštini Bač, sve je pod konac, a novoizabrana predsednica Saveta Mesne zajednice Marina Vrabčenjak daje nam jednostavan razlog zbog čega je to tako kod njih – u selu većinski žive Slovaci, piše list „Dnevnik“.
– Mislim da smo mi uredan narod koji voli da teži ka nečemu više, svake nedelje se kosi travnjak ispred kuće, imamo svi cveće – navodi sagovornica Dnevnika, zadovoljna što se u njenom mestu živi dosta dobro. – Istina, ima i onih koji nisu imali dovoljno zemlje, pa su otišli u Slovačku, odu a ne vraćaju se. Možda je i oko hiljadu ljudi otišlo tokom proteklih desetak godina…
To znači da u Selenči trenutno živi oko 2.000 stanovnika, dok osnovna škola broji 170 đaka. Iako imaju i Srba i Roma, svi pohađaju nastavu na slovačkom jeziku i niko ne pravi problem zbog toga.
– Sarađujemo kao selo, funkcionišu svi odnosi. Nekad je bilo sukoba jer imamo slovačku evangelističku, rimokatoličku i Hristovu duhovnu crkvu. Pre nekoliko decenija, katolici su bili na jednom delu sela, a evangelisti na drugom, nisu se družili, uzimali, imali su odvojene škole. Ne znam šta ih je ujedinilo, verovatno ljubav… – smeška se sagovornica Dnevnika.
Sad ih jedino razdvaja želja za boljim životom koju traže u Slovačkoj ili Italiji. Oni koji su ostali mahom se bave poljoprivredom, uzgajajući sirak, pšenicu, kukuruz, soju, začinsku papriku,…
– Što se tiče prehrane, sve imamo, nekoliko prodavnica u kojima sve možemo da nabavimo. Ako ne, onda idemo za Novi Sad ili naručujemo preko interneta – kaže Vrabčenjak, koja je nedavno postala majka, pa joj je vrlo važno da sve što joj treba za bebu može i da nabavi u svom selu. – Imamo dve apoteke, pedijatar je u Baču i jedan na celu opštinu, ali ovde imamo jednog lekara opšte prakse koji nam je tu svakog prepodneva.
S obzirom na to da je tek tri nedelje na funkciji predsednice Saveta Mesne zajednice Selečna, Marina Vrbčenjak želi da za svoj mandat uspe da sredi pitanje kanalizacije u svom selu.
[rev_slider alias=“euro-af-salon-namestaja“][/rev_slider]
– To je nešto osnovno što nam treba – kategorična je predsednica. – To je trenutno u planu, gotova je projektno-tehnička dokumentacija, a trebalo bi da dobijemo i novu dozvolu. Ako sve bude kako treba, sledeće godine će se krenuti s radovima. Sve zavisi i od finansija, veliki su to izdaci. Doduše, glavni vod je urađen po glavnom putu, ali nisu i priključci. Bilo bi potrebno da se uradi i fabrika voda, jer je ovde jako loš kvalitet. Uskoro se planira sanacija eko-česme, koja nije u funkciji. Rasveta je prošle godine rađena, ali nam je glavni put katastrofa, rupa do rupe. Napravljen je ’60 i neke godine i do sad se samo krpio. Međutim, to je državni put, pa mi ništa ne možemo da imamo u planu… U prošlom sastavu smo uspeli da napravimo prvo dečje igralište, tako da bih htela da u narednom periodu napravimo bar još dva.
Ipak, ono što mogu da imaju u planu i na čijoj realizaciji se već radi, jeste muzička manifestacija „Zlatni ključ” koja bi trebalo da se održi u oktobru.
Nek’ se poruši, al’ kuću niko ne da za male pare!
Štefana Šavolta, rođenog Selenčanina, mladost i običaji su zadržali u tom mestu. Doduše, nije ni imao potrebu da ide ikud drugo… Kako se priseća, na samom početku komunizma nije bilo lako, ali onda je usledilo najbolje doba, između sedamdesetih i devedesetih godina, kada je, baveći se uzgojem sirka, stao na noge. Počeo je s jednim jutrom zemlje, a onda je, malo po malo, svoje zemljište proširio, a sirak prodavao seoskoj zadruzi.
– Slomio sam kuk, ali nisu mogli da me operišu i sad sam bogalj – priča nam deda Štefan, dok sedi u ’ladu pred kućom, iznenađen što mu stajemo na vratnicu i remetimo mir. – Bogami, da nemam sad ovu zemlju, ne bih mogao da živim samo s ovom penzijom… Inače, ovde su sve Slovaci, jako malo ima mešanog sveta i složni smo… Za nekoliko godina, tu će ostati polovina praznih kuća, to su sve stari ljudi… Možeš za 10.000 evra da nađeš lošiju kuću, a dobru za 15-20.000. Nek’ stoji, nek’ se poruši, al’ ne da niko za manje pare!
Jednostavnost i ljudskost su temelji u životu
Cika, vriska, „puuuuštaaaaaaaj” – šta se to zbiva usred bela dana u Selenči? Učenici sedmog razreda, koji su rimokatoličke veroispovesti, sa svojim veroučiteljem župnikom Sinišom Tumbasem poslednjeg časa u ovoj školskoj godini odlučili su da puštaju zmaja! Nisu imali mnogo sreće jer je manjkalo vetra, ali upornost se isplatila, makar na tren, te smo prisustvovali premijernog vijorenju šarenog platna nad Isusovim životnim etapama, nadomak crkve Presvetog Trojstva.
– Mi imamo mnogo aktivnosti, a oko 110 dece dvaput mesečno ima obavezan susret u crkvenim prostorijama – pojašnjava nam župnik Tumbas, ponosno ističući kako su oni jedina katolička slovačka župa u Srbiji. – Osnovna škola ima svoj program veronauke, a ja sam imao želju da i naša crkva u svojim prostorima ima neke susrete tokom kojih se nešto radi, pravi, stalno izmišljam da decu na neki način privučem, da im crkva bude prostor u kom ne treba samo da stoje i ćute. Nedavno smo bili sa osmacima na Avalskom tornju, u hramu Svetog Save, na Ušću… Tokom leta nećemo imati službeno susrete, ali ćemo imati mnoge aktivnosti. U julu ćemo imati sedam dana radionica, dolaziće nam vatrogasci, igraćemo fudbal, odbojku, ići ćemo u ZOO vrt na Palić, obavezno idemo u Akva-park, zovemo Haus animatore iz Novog Sada, u julu idemo i u Neum na more… Meni uvek brzo prođe leto!
Župnik Tumbas je rodom iz Subotice, tokom srednje škole je bio buntovnik koji se odvojio od crkve, ali je božjim putevima pre pet godina završio u Selenči, zbog čega je u međuvremenu naučio i slovački jezik. Kako kaže, njegovo razmišljanje o crkvi je drugačije, smatra da ne treba da se pravimo pametni i da nema potrebe sve da znamo, stoga su jednostavnost i ljudskost temelji na kojima gradimo sve ostalo u životu.
Pogledaj: U viševekovnom selu – Neštin
