BAČKA PALANKA: Kada je završila Višu tekstilnu školu Mirjana Malić iz Bačke Palanke planirala je da radi u nekoj od fabrika tekstila, čak je i za diplomski rad izabralu temu „tkanje tepiha“.
Međutim, posla nije bilo, pa je radila u porodičnoj firmi, odnosno lokalnoj televiziji… Pre deset godina udala se, izrodila sa suprugom dvoje dece, a pre šest godina odlučila je da u roditeljskom lokalu u centru varoši otvori radnju za tkanje u kojoj je i radnik i poslovođa i direktor.
Svakog radnog dana ovde radi od 8 do 13 sati, a posao nastavlja kod kuće
„Kada sam razmišljala o starim zanatima opredelila sam se za moju struku, išla sam po okolnim selima tražila stare žene za koje sam čula da su nekada tkale, ali od toga je bila slaba vajda“, priseća se Mirjana svojih početaka u ovom poslu.
Veli da je u početku najteže naučiti snovanje, zatezanje osnove na razboju, provlačenje osnove kroz niti… dalje je tkanje.
„Izrađujem odevne predmete od buklea, šalove, pončo ogrtače, a najprodavaniji su prekrivači za nameštaj“, dodaje ova mlada i vredna žena, potvrđujući da njena porodica živi od ovog posla.
Mirjana za materijal isključivo koristim bukle pamučno predivo iz Grčke
„U ovom poslu postoje sezonski meseci, a to su avgust, septembar i oktobar, pa posle nastupa pauza, da bi tri prolećna meseca ponovo bili sezona. Norma je od 6 do 10 metara tkanja na dan, odnosno treba istkati jedan metar dužine sa 60 santimetara širine. Upravo da bi nadomestila posao koga je manje van sezone, popravljam odela i šijem zavese“, kaže Mirjana i dodaje da njen dužni metar prekrivača košta 1.000 dinara i da je vrhunskog kvaliteta, što sve više žena primećuje, jer u prodavnicama se mogu kupiti industrijski prekrivači koji su jeftiniji, ali im je kvalitet, u kineskim prodavnicama, mnogo slabiji.
Veli da učiteljice često dovode decu koja se najviše interesuju za tkanje i sve im je interesantno. Čak i njen devetogodišnji sin joj je najbolji asistent, jer mota predivo na čunak.
„Danas radim sa 50 boja, a kada sam počinjala radila sam samo sa dve“, dodaje naša sagovornica i dodaje da joj je na neki način tkanje u genima, jer je mamina mama, odnosno njena baka radila na razboju, ali njenoj mami nije dala to da radi.
„Moja majka je šnajderka, ali ni ona mene nije htela da uputi u šivenje, valjda su se bojale da će deca nešto da pokvare. Sama sam naučila da šijem i kupila šivaću mašinu. Od nečeg se u ovim teškim, modernima vremenima mora živeti, pa je onda najbolje da radiš ono za šta si se školovala i što voliš. Prijavila sam radnju, dobila od države prvu pomoć za samozapošljavanje od 150.000 dinara, a kasnije se moraš sam snalaziti“, kaže Mirjana Malić.
Žene se interesuju, ali ne istraju
Mirjana Malić ima dva starinska drvena razboja, a drugi su malo moderniji, i na njima je lakše raditi. Žene dolaze, interesuju se, ali se kasnije ne javljaju.
„Tri razboja sam i prodala. Planirala sam da otvorim i pogon, da obučim mlade žene, jer trenutno imam 12 razboja, ali posle početnog interesovanja mnoge žene odustanu.
