Насељавање Нове Гајдобре после Другог светског рата
Од када је Нова Гајдобра заживела, период до 1947. године треба записати масним словима, јер је тада насеље Нова Гајдобра у целокупном свом постању било и најбројније, па је тада српског становништва било 260 домаћинстава са око 1.733 члана.
Међутим, један део породица није могао да се прилагоди климатским и другим условима, па се вратио назад ка родној груди, а та цифра је око 26 породица или 158 чланова, затим је њихов повратак био још израженији, да би у Новој Гајдобри остало да живи 183 домаћинства или 1.110 чланова, а предњачили су досељеници из Херцеговине.
После урађених анализа, највише становништва је било из требињског среза (71 домаћинство са 467 чланова), затим из столачког (50 домаћинстава са 287 чланова), гатачког (30 домаћинстава или 186 чланова), чапљинског (26 – 146), билећког (3 – 13), невесињског (2 – 7), љубушког (1 – 4). Из Босанске крајине досељено је 70 домаћинстава са 447 чланова, али се у родни крај убрзо вратило 6 домаћинстава са 52 члана. Из Босанске крајине најбројнији досељеници су из дрварског среза (32 домаћинства са 196 чланова), босанскокрупског (11 породица са 60 чланова), босанскопетровачког (8 – 55), босанскограховског (5 – 34), бихаћког (3 – 21), санскомошћанског (2 – 14), јајчанског (2 – 9), босанскодубичког (1 – 6). Такође, бројну групацију досељеника у Нову Гајдобру чиниле су и породице Срба и Црногораца са Косова и Метохије чији број је око 50 породица или око 300 чланова, па је тиме у насељу Нова Гајдобра постао доминантан српски етнички елемент.
Међутим, насељавање Нове Гајдобре се у појединачним случајевима и даље настављало све до 1990. године двадесетог века, и то искључиво из разлога сепаратистичких ратова које су повеле против српског народа Република Хрватска и Босна и Херцеговина (из Сарајева, Мостара, Зенице, Загреба, Далмације), тако да је у Нову Гајдобру дошла 131 избегла особа, али после Дејтонског споразума један део се вратио у бивши завичај.
Највећи период исељавања и раније колонизираног становништва се повремено исељавао, а нарочито је то било у периоду 1961. до 1971. године, нарочито је било изражено исељавање омладинске популације у потрази за наставком школовања и запослења. Међутим, већи део је отишао у суседну Бачку Паланку и Нови Сад, а један мањи део у Београд, Нови Београд и Земун. Такође је било и оних који су отишли и у нека околна насеља у јужнобачком округу (Ветерник, Футог, Каћ итд.).
Сезонске миграције
Карактеристичне су за насеље Нову Гајдобру и учестале сезонске миграције становништва, које су нарочито биле интензивне у прве три деценије после Другог светског рата, а везане су за рад у пољопривреди: рад на њивама са кукурузом, окопавање и берба, затим рад на задружним баштама, вршидбе жита, вађење кромпира и шећерне репе итд. Радна снага је долазила у Нову Гајдобру из слабо развијених и веома пасивних крајева БиХ, централне и јужне Србије, као и из Славоније. Нарочито је почетком шездесетих година било интензивно насељавање сезонаца за рад на хмељарницима, који су били у поседу ЗЗ „Јадран“ из Нове Гајдобре или новосадске „Кооперативе“. Сезонци, са бројним породицама, брачним паровима, младићима, а нарочито младим девојкама, пристизали су и из словачких места, тако да је то чинило импозантан број становништва који је увећао Нову Гајдобру за неколико стотина чланова. У тим периодима бербе хмеља, те бројне породице сезонаца словачке националности биле би смештене у задружне просторије са металним креветима у центру села, а један део је живео месецима у баракама у самим хмељарницима у новогајдобранском атару или пак на задружној економији.
Важно је напоменути да су из Нове Гајдобре ка осталим већим насељеним местима (Нови Сад, Бачка Паланка, Бач и Оџаци) биле интензивне дневне миграције ђака, радника и студената, а оне су то и данас, јер је велики део новогајдобранског радно способног становништва запослен у Бачкој Паланци у друштвеном или у приватном сектору.
Полна структура становништва
Анализирањем полне структуре новогајдобранског становништва, после Другог светског рата у селу је било бројније женско становништво. Када се анализира стање петогодишњих старосних група из последњег пописа новогајдобранског становништва у 1991. години, може се уочити да су мушкарци бројнији у узрасту до 14 и између 20-24 године, затим следе годишта 35-49 године, па редом 60-64 године и 75-79 године су малобројнији по попису, али постоје и старосна доба од 85-89, као и преко 90 година, где искључиво доминирају жене, док старијих особа мушког пола преко 90 година нема у Новој Гајдобри.
Просечна старост
Међутим, веома је важно за развој одређене популацијеи читавог једног насеља какви су односи младог, зрелог и старијег становништва села. Младо становништо до 19 година старости заступљено је у проценту од 27,2%, затим је многобројније становништво од 20-59 година чији проценат се у селу креће око 50,7%, док је старијих особа преко 60 година по попису из 1991. године било 22,2%. Израчуната средња старост становништва Нове Гајдобре је 38,3 године.
Из расположивих података с почетка седамдесетих година већина становништва Нове Гајдобре радила је у пољопривреди (47,13%), затим у индустрији (22,72%), трговини и угоститељству (7,22%), затим у културно-социјалним занимањима (4,46%), саобраћајним делатностима (2,97%), занатству (2,55%), административно-управним друштвеним пословима (2,12%), грађевинарству (1,27%), стамбено-комуналним делатностима (0,85%), док је број у осталим делатностима (0,42%).
Међутим, почетком осамдесетих година стање се драстично изменило, јер је велики број житеља Нове Гајдобре нашао запослење у индустријским гранама (42,89%), док се број запослених у пољопривредни смањио (16,70%). Такође се појављује благи пораст самосталне занатске делатности у селу (1,13%), а проценат запослења у осталим делатностима није се битно изменио.
Од 1991. године бележи се пораст запослених у привреди односно у индустријским гранама (46,5%), а бележи се и раст запослених у пољопривреди (19,7%).
Писменост становништва
После Другог светског рата, после обављене колонизације и усмеравања на решавање егзистенцијалних проблема села, размишљало се о културном препороду становништва. Од 1948. године Нова Гајдобра је имала чак 323 неписмена лица (20,88%), од чега су у неписмености предњачиле жене или 264 особе женског пола. У години 1981. није се стање поправило, јер је новогајдобранских житеља без школске спреме у то време било 212 особа (19,4%), са незавршеном основном школом било је 216 мештана (19,7%), док је основну школу имало укупно 330 особа (30,1%), средњу стручну спрему 272 (24,8%), вишу школу 25 (2,3), а високо образовање само 22 особе (1,6% укупног становништва).
Број становника
У вези са бројчаним стањем становништва, иако истраживања показују да од 1953. године број новогајдобранских становника опада, број домаћинстава је ипак растао. То се објашњава тиме што су колонизирана домаћинства углавном била вишечлана, да би она почела да се рапидно раслојавају у више других самосталних породица.
Наравно, то је било и сасвим нормално, нарочито у породицама у којима је било више чланова мушке популације или момака за женидбе, јер су тада већ стваране у једном домаћинству и треће генерације. У то време није било могућности да се обезбеђује нови стамбени простор ван постојећих кућа, тако да су ожењени брачни парови углавном у постојећим кућама себи адаптирали некакав самостални простор и свој будући идентитет.
У то време је било актуелно преграђивање великих дугачких ходника који су волшебно постајали нове кухиње или собе за младе брачне парове, док би старци остајали углавном у свом доњем делу куће. Та „адаптирања“ колонизираних кућа углавном су чињена грађевинским материјалом „при руцу“, а то је у то време био – ћерпич, који се правио од квалитетне иловаче копане иза села (углавном око периферних бара, где је било и стајаће воде за израду ћерпича). Добијени комади таквог грађевинског материјала су били измешани са плевом (остатак после прераде жита), док је цигла била веома редак грађевински производ, а такође и веома драгоцен. Дакле, зидање нових просторија у оквиру бившег домаћинства раслојавало је и рапидно повећавало број нових домаћинстава, али је укупан број становника увек варирао око 1600 душа.
Електрификација трофазном струјом
Израда нових стамбених јединица или просторија за живот новоформираних породица у селу, није била без одређених проблема, који су се првенствено односили на могућности коришћења електричне струје. Наиме, пошто су све куће у насељу Нова Гајдобра снабдеване слабијом монофазном струјом (као и у целој бачкопаланачкој општини), искрсли су велики проблеми приликом прикључења нових и бројних раслојених домаћинстава на постојећу електричну мрежу, а нарочито у време појављивања тада чувених и популарних решоа, електричних шпорета, радио-апарата, или пак првих електричних круњача за кукуруз.
Из тог разлога, негде крајем педесетих година ка шездесетим, приступило се електрификацији села трофазном струјом. Старе и дотрајале бандере, које су још поставили бивши становници Нове Гајдобре или Швабе, замењиване су новим, већим и чвршћим бандерама офарбаним у зелену заштитну боју.
Сеча стабала
Тада се приступило и масовној сечи стабала дуж свих улица, јер је наводно њихово грање било велика опасност ка струјним жицама и ваздушним осигурачима који су уграђивани директно на бандере. По хитној наредби за сечење новогајдобранских стабала, прво су се на удару нашла недужна стабла белог и црног дуда, чији укусни плодови су били извор прехране становништва, а нарочито младежи, затим се од тих плодова правила чувена ракија дудовача, а укусни плодови који би сазрели падали на земљу, а служили су и за прехрану бројне стоке. Али, нису само недужни дудови платили цех „струјног препорода“ Нове Гајдобре. Недуго, за стаблима дудова наступила је и сеча осталог благотворног дрвећа: уличних ораха, дивљих кестенова, багремова, па чак и јабланова.
Сећам се, кад бејах дечак, педесет и неке у моју улицу су дошли неки непознати и чудни људи. Наши старци су причали да су то „љуте дрвосече“, којима ни једно стабло не може да се супротстави. Моја улица се тих година напунила тим чудним дошљацима, који су имали необична лица (ваљда због шумских клима у местима одакле су дошли), донели су са собом безброј некаквих необичних тестера: малих, средњих, великих и огромних. Донели су и бројне различите секире, цапине, металне и дрвене клинове разних димензија, а било је и мноштво дебелих конопаца. Комплетно „убојито оружје“ против свих сеоских стабала дуда, ораха, багрема, кестена, трешње, јаблана…
Тада су мештани Нове Гајдобре заиста ронили искрене сузе за тим недужним стаблима, хранитељима и верним заштитницима од летње жеге. Ми, сва деца из нашег кварта смо лили искрене сузе и били много тужни због сече недужног дрвећа, а нарочито смо патили због сече огромног стабла црног дуда пред кућом чика Бранка Родића, за чије гране су биле увек обешене бројне љуљашке, а испод старог дуда укована клупа са којих смо као деца слушали занимљива приповедања наших најстаријих житеља из улице, о њиховим животним или ратничким пустоловинама…
Међутим, без обзира на големо искуство новопридошлих дрвосеча, које су дошле у моје село да изврше сечу бројних стабала, то није било тако једноставно, из разлога што су многа стабла била у близини кућа, капија или зидова, па су веома мале грешке у процени смера падања посеченог стабла, могла у неповрат однети цео кров куће, ограде, зидове или пак и целу кућу. Из тих разлога новопридошлим дрвосечама су морали помагати бројни мушки житељи села, који би дебелим конопцима усмеравали падове посеченог стабла.
И после рушења стабала, за дрвосече је било пуно посла: требало је та стабла исећи, а најтежи део је био вађење огромних пањева из земље, што се испоставило као херојски посао, јер је доста дрвећа било вероватно посађено за време Аустроугарске, па чак и раније за време владавине Аустрије. Сећам се као дете, да се из нашег села раме уз раме са сечом стабала и вађењем великих пањева носио комшија чика Шандор, који није имао ноге све до кукова. Тај физички получовек је напросто чинио чуда са секиром, тестером или дрвеним и металним клиновима за разбијање великих пањева. Ниједан дошљак дрвосеча није му се могао супротставити, сем једног крупног дрвосече жуте косе и великих дугих бркова.
Међутим, за житеље Нове Гајдобре, у време и каснијих сеча бројних стабала по улицама, наступили су посебно тужни тренуци, када су се веште дрвосече преселиле ка строгом центру села, са задатком сече најлепших топола, које су биле без премца вероватно у целој бачкопаланачкој општини, а оне су били дуж целе тадашње Пролетерске улице, од железничке станице па до краја улице са леве стране у правцу Гајдобре. Сећам се као да бејаше јуче. Дошле су на ред тополе, које су биле наспрам парка. Једна топола је била необично лепа, вероватно и најлепша и ретко млада у целом селу. Једина таква слична је била само на нашем главном фудбалском стадиону ФК „Млади задругар“ (на пашњаку), али ова у центру је била посебно лепа. Сећам се, као да бејаше јуче. Као ђак основац, свратих по карамеле до сеоске продавнице „Код Јове Иванковића“, како су сви мештани звали једину продавницу мешовите робе у селу, на чијим полицама су били измешани мармелада и плави камен за прскање винограда, и салама (чувена коњска) и ексери у дрвеним полицама, и лопате и карамеле, и гас за лампе и „чиб“ пиво…
С друге стране улице до „липовог парка“, дрвосече су започеле „егзекуцију“ над преосталом младом тополом, коју су са врха већ били опасали са неколико големих конопаца, да би њен пад усмерили у правцу главног сеоског пута у централној улици. У истом тренутку, приликом пада посеченог стабла са клупе је тад хитро потрчало једно дете и похрлио у сусрет гранатом стаблу тополе које пада…Нажалост, тад се и угасио живот дечака, коме бејаше отац наставник Божо… Али, живот у селу ишао је даље.
Пољопривреда
У новогајдобранском хатару који се налази на јужном ободу лесне терасе, природни услови су омогућили повољно тле за развитак пољопривреде. А некада су површине те лесне терасе у прошлости биле прекривене степским травама које су пружале могућност бављења сточарством, које је негде до средине XIX века на овим просторима била примарна делатност. Али, већ после око пола века ови простори ће бити претворени уместо сточарског у ратарски амбијент, што је био случај и са целокупном Бачком, па и већим делом војвођанске равнице.
На просторима новогајдобранског хатара заступљене су житне културе, те је пољопривреда ипак остала доминантна грана, мада се становништво бави и осталим врстама делатности. Обрадиво земљиште око Нове Гајдобре условили су повољни рељефни, геолошки, хидрографски, климатски и педолошки услови.
Новогајдобрански хатар је укупне површине 1778 хектара 73 ара и 95 м2 , од чега је у друштвеном власништву 234 хектара 69 ари и 24 м2 што износи 13,19% од целокупне површине хатара. У власништву приватног сектора је 1544 хектара, 4 ара и 71 м2 или 86,81%. Такво стање је било све до најновијих промена власничких односа, када се почетком деведесетих година XX века почео враћати један већи део земљи- шта пољопривредницима којима је то све било одузето после Другог светског рата.
Данашња површина пољопривредног земљишта у хатару Нове Гајдобре је 1510,62 хектара, од чега приватном сектору припада чак 97,86% (1478,37 хектара), а друштвеном свега 2,14% или 32,26 хектара. Однос плодних ораница у хатару Нове Гајдобре у друштвеном власништву је 19 хектара, а неплодно земљиште (пашњаци) су 13,26 хектара. Укупно 758 домаћинстава поседује обрадиво земљиште.
Историја Нове Гајдобре
Простори на којима је лоцирана Нова Гајдобра са околним хатарима, крију у себи доказе у виду остатака утврђења и древних некропола које припадају предисторијским периодима. На просторима бачкопаланачке општине постоје налази из времена палеолита, неолита, бакарног, бронзаног и гвозденог доба, што све показује да је и простор новогајдобранског хатара у неко далеко доба већ био насељен. Међутим, чести сукоби народа на овим просторима, спречили су да се створе постојанија, озбиљнија и значајнија насеља, јер су ова насеља често мењала етничку припадност својих житеља, па чак и њихових властодржаца.
Из старих историјско-географских података спомиње се једно од ранијих насеља под именом Kereky које датира од 1512. године. Неки извори доказују тезу по којима су назив Нова Гајдобра и Керекић исто. Такође извори говоре да је Керекић 1554. године имао 12 породица, али до 1790. године број насељених породица варира од 9-17, али већ после 60 година ово насеље се третира као ненасељено. Сматра се да је ово насеље имало житеље Србе, на шта асоцира и старо српско презиме — Керекићанин, а такво презиме је забележено и више места као што су: Гложан, Бегеч, и у Футогу, Керу, Бачкој Паланци, Равном Селу (некадашњи назив Шове). У прилог овим тезама су и називи данашњих Потеса код Нове Гајдобре, који се зову Велики Керекић и Мали Керекић, који су смештени уз југоисточну границу новогајдобранског хатара, док се у већем делу налазе у хатару Бачке Паланке. Међутим, насеља Керекић у неко давно време нису била урбанизована као данас, већ се радило о примитивно обликованим просторима за живот (земунице) или пак изграђеним ниским објектима за становање.
Насеље Нова Гајдобра које је данашњег облика, изграђено је негде крајем XIX века и то у време колонизације Немаца. Од тог доба насеље Нова Гајдобра се спомињало под различитим именима: Metkovics — Kerekity (Метковић — Керекић), као пуста у мађарским изворима односно на географској карти. Такви подаци се спомињу од 1873-1894. године, док се назив Wekerlefalva спомиње 1907-1909. године. Данашњи назив места Нова Гајдобра спомиње се од 1922. године.
Ипак, историјат овог насеља спомиње се од XVII века и почетком XVIII и датира од Велике сеобе српског народа коју је повео српки архиепископ Арсеније III Чарнојевић, уз подршку аустријског владара Леополда I, ка доњој Бачкој, а са тим је била сагласна и Пећка патријаршија 20. августа 1691. године. На овим просторима спомињано је насеље Добра, Гајдобра, а нешто касније и Нова Гајдобра.
Наравно, неспорни су трагови праисторијских насеља на просторима данашње Нове Гајдобре, као што су остаци насеља у троуглу Бачке Баланке, Багремаре, Челарева и Нове Гајдобре. Та налазишта се односе на периоде праисторијског, римског и турског времена.
Што се тиче осталих извора у вези са овим просторима, занимљива је и теза суботичког надбискупа Матије Звекановића који је у Салцзбургу 1963. године, на конгресу историчара изнео тврдње да је први архиепископ панонских Словена био извесни Методије и да му је седиште било у древном граду Бачу на реци Мостонги. Истраживач Звекановић тврди да су Словени давно пре Мађара населили бачке просторе, а да су Мађари продрли у ове просторе тек после IX века. Ипак, без обзира на продор Мађара у панонску низију, њихово становништво никада није успело бити доминантно у односу на словенски (српски) живаљ. У прилог томе иду и веома древни словенски (српски) називи места као што су: Керекић, Жива, Добра, Клиса итд., док је опште познато да су многи српски деспоти у XIII и XIV веку имали велике поседе у овом делу Бачке.
Деспот Јован Бранковић (Деспотово), Јакшићи и Бакићи (поседе источно од Гајдобре), док је деспот Иваниш Бериславић имао поседе у близини древног града Бача. На тим просторима и деспотовинама у овом делу Бачке населили су се Срби из Србије, који су после пропасти средњовековне Србије масовно долазили на ове просторе. Из времена XV и XVI века спомињу се села у близини насеља Добра (Гајдобра), као што су: Параге, Мургаш, Суљковача, Обровац, Урошево, Илочка, Паланка и Керекић (Нова Гајдобра)…
У истраживањима Антона Шефера, који је рођен у Гајдобри 1865. године наводи се да су називи места Гајдобра варирали (Гајдобра, Ерде-Добра, Доња Добра, Гајдобра, Кај- Добра), па из тога произилази да је данашње име Нова Гајдобра (Керекић) у корелацији са именом Гајдобра.
У време власти аустријске царице и мађарске и чешке краљице Марије Терезије, средином XVIII века на просторе данашње Војводине (и Бачке) насељавају се инострани немачки колонисти. Међутим, постоје контрадикторна мишљења међу истраживачима ових простора, да ли су уопште после 1748. године насеља под именом Гајдобра и Керекић (Нова Гајдобра) били уопште насељавани немачким живљем.
Међутим, поуздано се тврди да су сва суседна насеља као што су: Товаришево, Параге, Обровац, Букин, Паланка била насељена колонистима из Немачке, а то гајдобранско подручје није било, већ је наводно и даље било пустара. Те тврдње су нелогичне, јер због чега би област Гајдобре и Нове Гајдобре остала ненасељена Немцима, ако се по климатским и другим условима није разликовала од претходних наведених насеља?
Има и других извештаја који говоре да су простори Гајдобре и Нове Гајдобре формирани као насеља тек око 1765. године и да је већина насељеника дошла из Баварске, док је српски староседелачки живаљ по наређењу из Беча, бивао концентрисан у збијена насеља – да би се њиме могло лакше владати. Тада се приступило и изградњи планских насеља, у којима је био најраспрострањенији тип троделне војвођанске куће са подужним тремом, да би се већ половином XIX века зидале куће са већим бројем повезаних соба. Велики допринос идејама практичности домаћинства давали су и Срби, који су долазили из старих завичаја у Бачку, а то се нарочито огледало у практичним тремовима (предворје куће са стубовима), затим зидање и мањих просторија у дворишту, које су служиле као нека врста нуспросторије, где би се кувало, пекао хлебац итд.
Етничка структура становништва
На просторима данашње Бачке живели су заједно или једни поред других, и Срби и баварске Швабе, све до Другог светског рата, да би са повлачењем војника Вермахта са ових простора масовно отишли и становници Бачке и то искључиво немачке народности.
Етничка слика се потпуно променила у данашњим насељима Гајдобре и Нове Гајдобре после 1946. године од масовног доласка колониста Срба из Босне и Херцеговине, Србије (првенствено Космета), као и других крајева нове државе ФНРЈ, којима су села Нова Гајдобра и Гајдобра постала нови и трајни завичај.
