То што је Новак Ђоковић освојио Ју-Ес опен 2023. и тако 24. пут подигао гренд пехар одушевило је многе. Најновије вести о њему биле су пуне хвалоспева, али, мало ко је могао да очекује да ће један од најчитанијих британских листова, „Дејли телеграф“, пером свог најпознатијег спортског новинара, Оливера Брауна, Новаку посветити колумну која ће се памтити.
Просто, није Велика Британија тло познато по афирмативном писању о српском асу, али… Изгледа да и тамо неки нови ветрови дувају. Ноле се за то побринуо.
„Новости“ у целости преносе поменути текст, који је насловљен речима:
Како је Новак Ђоковић ‘завукао’ двема земљама које су га протерале
И, та прича иде овако:
„Док је Новак Ђоковић поново преузимао своју одору као краљ Њујорка, било је потресно сетити се како му је, само 12 месеци раније, чак био забрањен и улазак у ту исту земљу. Баш као и у Аустралији, где је ‘прочистио’ ужасе прошлогодишње сапунице о депортацији тако што је освојио десети пут титулу у Мелбурн парку, он је и сада, у Америци, доказао да никада није опаснији него када га други ‘демонизују’. Ви га закључате а он, као што су то накнадно откриле две земље домаћина гренд слем турнира, он једноставно узврати двоструко већом снагом.
Та 24. велика титула представља епохални подвиг, а остварио га најпркоснији спортиста ове или било које друге генерације.
Двоструко зачуђујућа је чињеница да би Ђоковић до сада могао да има 26 или 27 (гренд слем пехара) да није било политизације његовог вакциналног статуса или његовог случајног, не и снажног, слања лоптице у грло линијске судије (у Њујорку).
То озлоглашено избацивање Новака са Ју-Ес опена 2020. показало се само као увод у проглашење њега за глобалног изгнаника, пошто је исти тај Србин проглашен кривим да је прекршио и драконску граничну политику Аустралије о Ковид-19 и, са друге стране, био „неодговарајућ“ за долазак у САД услед континуираног продужења забране доласка невакцинисаних страних држављана, како је то одлучила Бајденова администрација.
„Зашто Новаче, зашто?“, питао је Амол Рајан док је трајао Ђоковићев интервјуу за Би-Би-Си, покушавајући да схвати како је човек испред њега може да ставља одлуку да остане невакцинисан изнад прилике да постане тениски бесмртан. А за Ђоковића то није била једначина или ово – или оно. Он је већ и и том тренутку био свевременски великан, и то у трецима када је постало модерно да се гадите и на стуб срама стављате анти-ваксере. Новак је себи могао да приушти да сачека да прође морална паника пандемије и да види како ће делови слагалице да се сложе. Била је то, судећи по сада обновљеној јасноћи сврхе са којом се вратио, врло прорачунат потез.
Јер, Ђоковић црпи снагу из сазнања да није дао ни грам нечега, ни сантиметар нечега, својим клеветницима. Шта год да мислите о његовом избору везаном за одбијање вакцине, тешко можете да порекнете да он следи своја уверења, чак и уз плаћање високе личне цене. А притом је било крајње апсурдно да је баш он био ‘прогнан’ (тј. забрањен му је долазак) са Отвореног првенства САД 2022 ако се има у виду да му је било дозвољено да се такмичи 2021, у време далеко строжих протокола. Није ни чудо што је 2023. године био сила која се поново пробудила на америчком тлу, сила која је почистила све на свом путу до славља и у Синсинатију и на Флешинг Медоузу.
Иста прича се одиграла у Аустралији, где је Ђоковићев одговор на понижавајуће искушење у избегличком центру године дана раније био – победа у сваком мечу у Аделајду и Мелбурну. Док би се играчима који имају мање гвоздене воље могло опростити, односно разумети, ако имају дубоке психичке трауме при сваком сећању на то да су били затворени и на крају депортовани, Новак је своју ноћну мору претворио у гориво. Сада је он поновио тај трик, наступајући први пут од забране путовања у САД тако – као да никада и није био одсутан. „Не бих рекао да је било лако“, осмехнуо се. „Али људи воле приче у којима неко узврати ударац, врати се… Оне и мене мотивишу“.
И, када бисте прочитали све приручнике за самопомоћ на свету, када би се искомбиновала сва њихова мудрост – не би се тај резултат ни приближио психолошкој снази коју је развио Ђоковић. Чини се да је способан да савлада било коју препреку, да искористи сваки неуспех као средство да поново потврди своју доминацију. Његов тренер Горан Иванишевић је рекао да, када су се поново окупили за америчку турнеју на тврдој подлози, да Ђоковић ниједном није поменуо пораз од Карлоса Алкараза у финалу Вимблдона. Преокупација је била искључиво Ју-Ес опен, а било какво враћање на претходне резултате било је забрањено. Зашто се уопште његове колеге тенисери замарају ослањањем на психијатре и некакве гуруе, када имају овакав ум у својој средини?!
Ђоковић је дао речит одговор на питање да ли се каје што је, као директну последицу отпора вакцинацији, пропустио два велика турнира. „Нема ту жаљења“, рекао је. „У животу сам научио да те жаљење тог типа само спутава и, у суштини, учини да живиш у прошлости“. Да ово чујете од било кога другог, могло би да звучи као флоскула. Али од некога ко је играо 72 гренд слема, стигао до финала у чак 36 од њих и победио на 24, то већ делује као апсолутна истина.
С обзиром на то да Иванишевић тврди да ће његов ученик наставити да игра бар до Олимпијских игара у Лос Анђелесу 2028. године, далеко је од измишљотине сугерисати да би Ђоковић могао да догура до чак 30 гренд слем трофеја, што је некада била незамислива помисао. А ако то учини, одлучујући фактор неће бити његов необичан таленат, већ његова врхунска снага воље – квалитет који га чини вероватно најупечатљивијом спортском фигуром овог доба“, закључује главни спортски колумниста „Дејли телеграфа“ Оливер Браун.
