Bojan Beljanski: U Bačkoj Palanci se najbolje osećam

2413
foto: privatna arhiva

Naš proslavljeni reprezentativac, rukometaš Bojan Beljanski pridružio se ekipi Vojvodine iz Novog Sada. O razlozima povratka u svoj rodni grad, o svojim najvećim uspesima i ostvarenju dečačkih snova govorio je za naš portal. Otkrio nam je i da se kod kuće, ipak, oseća najbolje.

Da li se smatrate privilegovanim što ste svoje prve korake napravili u RK „Sintelon“ jednom od najbolje organizovanih srpskih klubova toga vremena?

– Naravno, veoma sam ponosan i privilegovan što sam bio deo RK „Sintelona“. Po organizaciji i sportskim uslovima mislim da je bio u vrhu svetskog rukometa. To odgovorno tvrdim posle 12 godina provedenih u najboljim ligama sveta. U isto vreme osećam ponos i tugu što sam bio deo te rukometne istorije u Bačkoj Palanci. Ponos što sam bio deo toga, a tugu zbog toga što više ne postoji. Veliki broj dece je ostao uskraćen za jednu zdravu i kvalitetnu rukometnu školu.

Kada ste shvatili da je ipak vreme da napustite svoj rodni grad i otisnete se put Španije?

– 2008. godine sam shvatio da je vreme da se otisnem u neku jaču ligu. Srećom se dogodilo da to bude španska Asobal liga, u to vreme, po meni, najjača liga na svetu. Osećao sam da sam prerastao našu tadašnju Super ligu i da je vreme za neke nove i teže izazove. Tada sam imao 22. godine.

Šta Vam je, kao još uvek mladom igraču, najviše nedostajalo, da li ste osećali nostalgiju i da li Vam je neko od naših igrača pomogao?

– Kada sam otišao najviše mi je nedostajala porodica i moja devojka, sadašnja supruga, i naravno moj rodni grad u kom su ostali svi moji prijatelji za koji sam i dan danas jako vezan. Teško je bilo sve ostaviti i jednoga dana otići na drugu stranu Evrope. Posebno je teško bilo navići se na velike socijalne i kulturološke promene. Španija, po meni, nema nikakve veze sa Evropom u tom smislu, za mene su Španci sličniji ljudima iz Južne Amerike. Srećom, imao sam pomoć tadašnjeg saigrača Dalibora Čuture i njegove supruge Marije koja je poreklom iz Bačke Palanke. Oni su mi mnogo pomogli u svim pogledima i želeo bih ovom prilikom da im se zahvalim za sve što su učinili za mene.

 

Smatrate li da vas je Vaš prvi klub za koji ste igrali u Španiji JD Arrate oformio kao zrelog igrača?

– Naravno, u tom trenutku tamo sam imao sve što je bilo potrebno da se oformim u zrelog igrača. Liga je bila jaka i što je bilo najvažnije igrao sam 60 minuta. Dobro se treniralo i naučio sam mnogo od tada iskusnih i starijih igrača. Tu sam proveo 3 godine i stasao.

Iz Španije, prelazite u Švajcarsku, reklo bi se da ste sve vreme težili ka Nemačkoj, da li nemački Gepingen smatrate vrhuncem svoje karijere?

– Prešao sam u Švajcarsku zato što sam znao da ću biti na oku klubovima iz Nemačke Bundes lige. Cele pripreme pred sezonu smo proveli u Nemačkoj i igrali protiv nemačkih bundesligaša. Posle odigrane utakmice protiv Gepingena ostvario se i prvi kontakt sa tim klubom i posle par meseci potpisali smo ugovor na tri godine. Bundes liga je bila san svakog igrača tada, pa i sada. To je vrhunac moje karijere i ostvarenje dečačkog sna.

Izjavili ste da ste u Nemačkoj bili u “Balkanskoj koloniji”, da li Vam je odnos sa ljudima sa ovog područja pomogao da se osećate “kao kod kuće” i da li ste sa nekima od njih i sada u kontaktu?

– Tako je. U Gepingenu je uvek bio 5,6 igrača sa naših prostora. U kontaktu sam sa nekolicinom. Tamo sam proveo jednu godinu sa mojim kumom, Šešum Žarkom. Srećom putevi su nam se ukrstili i u Švajcarskoj tako da smo igrali zajedno u istom klubu i u Švajcarskoj.

Nakon Nemačke, odlazite u Austriju, Švajcarsku… da li vam je bilo teško prilagoditi se različitim stilovima igre?

– Nije bilo teško, stil igre u Austriji i Švajcarskoj je isti kao i u Nemačkoj s tim što su putovanja mnogo kraća i liga malo blaža. U tom periodu sam postao roditelj i hteo sam da više vremena provodim kući sa porodicom.

Živeli ste u razvijenim zemljama Zapada, da li ste se ikad u potpunosti prilagodili takvom načinu života?

– Prilagodili se jesmo, ali nismo se navikli na taj život. Moja porodica i ja smo mnogo vezani za Bačku Palanku. Tu su nam svi dragi ljudi i ne vidimo se ni na jednom drugom mestu. Zato smo se i vratili konačno pre mesec dana. Mislim da nismo pogrešili.

Kakav je bio Vaš prvi susret sa reprezentacijom Srbije i kako ste se osećali kada ste primili poziv?

– Taj osećaj je neopisiv, osećao sam u tom trenutku i sreću i veliku odgovornost. Znate, nije mala stvar to što od toliko igrača odaberu baš vas da igrate za svoju zemlju. Naša generacija je bila relativno mlada kada je prvi put pozvana u seniorsku reprezentaciju, tako da je sreća bila još veća.

Sa reprezentacijom Srbije osvojili ste srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu 2012, kakva je bila atmosfera u ekipi i da li ste očekivali ovako veliki uspeh?

– Ta 2012. mi je u pogledu sportskih uspeha i najlepša. Medalja sa Evropskog prvenstva je za mene ostvarenje dečačkih snova. Znate, možete da osvojite sve u klupskom rukometu ali sa reprezentacijom svoje zemlje kada nešto osvojite vredi 10 puta više. U tu medalju je uloženo dosta truda i odricanja, atmosfera u ekipi je bila fantastična. I dan danas se čujem sa svim ljudima koji su bili deo ekipe i dalje smo u veoma dobrim odnosima.

Imali ste čast da učestvujete na Olimpijskim igrama u Londonu, da li ste kao dečak sanjali o tome?

– Jesam, kao dečak sam samo sanjao o tome. Ni posle kvalifikacija za Olimpijske igre dugo nisam mogao da shvatim da ću i sam da budem deo njih. To je najbitnije takmičenje na svetu u svim disciplinama i ja sam bio deo toga… Neprocenjivo!

Koji je razlog Vašeg povratka u Vojvodinu?

– Razlog povratka je naš povratak kući. Jednostavno se poklopilo, uprava Vojvodine je čula da smo se vratili, kontaktirali su me i brzo smo se dogovorili. Vojvodina je na lepom putu da postane ozbiljan evropski klub i ja sam tu da svojim iskustvom pomognem.

Već ste rekli da ste dosta vezani za svoj rodni grad, imate li neke planove za budućnost?

– Pominjao sam više puta u tekstu da smo moja porodica i ja jako vezani za Bačku Palanku. Ovde su nam svi i ovde se najlepše osećamo. Planovi za budućnost su vezani sa sport, malo je još rano da kažem nešto o tome.

Šta biste, za kraj, poručili dečacima koji tek počinju da se bave rukometom, postoji li tajna za uspeh?

– Neka velika tajna za rukomet, a uopšte za sport, ne postoji. Samo predani rad i dosta odricanja su ključ za uspeh. I naravno kada se na to doda ljubav prema rukometu, uspeh je zagarantovan.


Pročitajte još: Dejana Bačko o dugo očekivanom susretu sa Novakom Đokovićem

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here